Putopisi

Kuba 2.deo-Trinidad, i zašto svaki putnik treba da poseti ovaj vremeplov i Santa Clara,Varadero

Ne znam iz kog razloga ali sam i pre samog puta u Trinidad, osećao neku povezanost sa tim starim gradom, nešto me je vuklo, iako sam čuo priče mnogih ljudi koje sam sretao usput da nije ništa posebno.

Već putovanje do tamo je bilo cirkus, ugovorio sam taxy colectivo u 8 ujutro. Vozač je stigao oko 10, sa starom raspadakis ladom. Pored njega je sedela jedna nemica, a na zadnjem sedištu mesto su mi napravile dve holandjanke. Svi smo se zbunjeno pogledali i počeli da se smejemo istovremeno, jer niko nije očekivao ovakav prevoz.

Ljuta makina nas je odvezla do predgradja Havane, a onda sam prešao u stari kamion koji je bio konvertovan u autobus.

Kamion konvertovan u autobus, Cuba

Da bi došao do svog mesta, preskakao sam torbe ostalih putnika koje su bile razbacane po prolazu izmedju sedišta. Onda je na tv-u krenuo film Džekija Čena sa sve španskom sinhronizacijom. Sve je ovo imalo svoju draž i davalo neki pečat mom putovanju, iako je put trajao skoro 8 sati(a obećali su mi 5-6). Prevoz Vinales-Trinidad sam platio 37CUC.

Gledao sam u mapu Trinidada i primetio da svi putevi vode na Plazu Major, glavni trg koji ima fantastičnu atmosferu.

Trinidad, Cuba

Na svakom koraku možete pronaći koktele za 1CUC, internet hotspot se takodje nalazi ovde. Internet na Kubi još uvek nije najveselije rešen, kartice za internet (zovu se nauta)kupujete u poslovnicama njihovog operatera Etecsa. Ima ih u svakom mestu, mada su često gužve(u Havani sam čekao skoro 2 sata u redu), i naravno uvek kao opcija tu su tapkaroši na trgovima, koji vrlo često pokupuju sve kartice, pa i morate da kupite od njih. Cena kartica je 1 sat-1,5CUC, a 5 sati-5CUC(kod tapkaroša malo skuplje).

Sad kad imate karticu, treba još da pronadjete hotspot i da se konektujete pomoću username-a i šifre sa kartice. Uglavnom su hotspotovi hoteli, trgovi i parkovi.

Moj privremeni dom u Trinidadu

Ušao sam u 2-3 case u starom jezgru grada, i odmah pronašao svoj novi privremeni dom po ceni od 15CUC dnevno(naravno uz malo cenkanja).Ostavio stvari, istuširao se i pravac Plaza Major.

Plaza major, Trinidad

Stepenište Casa de la mucise, Trinidad

Pinacolada u ruci, kubanska muzika u pozadini. Popodnevno sunce Trinidada okupalo je stepenište Casa de la Musice, a ja u zen zoni, posmatrao sam ljude unaokolo, pitao se kakve li su njihove priče. Svi smo imali nesto zajedničko, Trinidad i radost. Svi su bili veseli. Trinidad je fantastičan u svojoj jednostavnosti, on odoleva vremenu, ima čak i miris prošlosti. Osećao sam se kao putnik kroz vreme.

Šetao sam kaldrmisanim ulicama, i tražio neki restoran sa lokalnom hranom(večera 8CUC), da večeram i popijem još jedan koktel (3CUC u restoranu)pred spavanje, a ujutro me je čekala planina, nacionalni park Topes de Collantes.

Prvobitna ideja je bila da bike-om odem do tamo, ali mi je više ljudi reklo da su neke deonice skoro kao u Tour de France-u, pa sam u Cubaturu, uplatio prevoz kamionom do vrha planine(30CUC). Ulaznica za nacionalni park, ručak u povratku I piće, kafa na plantaži su bili uračunati u cenu.

Polazak je trebalo da bude u 8, ali se vozač uspavao I došao krmeljiv u 10.15.Ja sam se za to vreme zabavljao gledajući decu kako se takmiče u nekim igrama bez granica. Prišao mi je predstavnik agencije da se izvini zbog kašnjenja vozača, a kad je video srećne klince zauzete jurnjavom, rekao je “Srećni su, jer još uvek ne znaju!” Ovo je bila samo još jedna potvrda da na Kubi nije sve tako ružičasto. Hteo sam da započnem taj razgovor pa sam ga upitao “Jesi li ti zaista srećan? I šta je to što deca ne znaju?”

Pogledao me je i brzinski procenio da može da izgovori istinu.”Ljudi na Kubi jako teško žive, ja sam profesor istorije , imam troje dece, i od svog posla ne mogu da živim pristojno. Zato radim u agenciji za jos 27CUC mesečno(primera radi limenka koka kole košta 2,5CUC). Imamo vrhunske lekare čija je prosečna plata 50-60CUC. Nikada nisam bio na odmoru sa porodicom. Imamo samo osnovne stvari tek da ne budemo gladni, ali se trudimo da budemo dostojanstveni. Ja volim svoju zemlju, ali to da ovde samo igramo, pevamo i smejemo se kao na reklamama je samo propaganda. Od pada SSSR-a Kuba je prepuštena sama sebi, a pod sankcijama smo 50 godina. Da li bi mogao da živiš kao ja?”

Odgovorio sam mu”Ovo je teško pitanje, i da si me to pitao 90’tih godina kad su moji roditelji zajedno imali platu 3 nemačke marke, kada smo čekali u redovima za ulje i brašno, imali restrikcije struje, verovatno bih ti lakše odgovorio. Sad kad znam da postoji nešto drugačije, verovatno ne bih mogao. U neznanju je blagoslov, kada ne znamo da nam nešto fali srećni smo sa onim što imamo. Baš kao i ova deca ispred nas dvojice, srećni su jer je sunčan dan. Mislim da se to dešava tvom narodu, spoznaja, otvarate se svetu, primećujete da neko tamo ima dobre patike, iphone, automobil…stvari koje vam zapravo i ne trebaju za sreću, ali saznanje da su te stvari nedostižne stvaraju nezadovoljstvo.”

Uputio je prijateljski osmeh, koji je govorio da se razumemo.

Put za Topes je bio zanimljiv, kako smo se penjali na veću namorsku visinu, osetila se razlika u temperaturi. Nije ni loše što kamion nije imao prozore, disao sam čist planinski vazduh, onako kao što to radi zlatni retriever kad proturi glavu kroz prozor automobila u pokretu.

 

Nacionalni park Topes de Collantes, Trinidad

Dosla je na red prava poslastica, tracking kroz džunglu, spuštanje oko 4km do vodopada Salto del Caburni i toliko nazad.

Nacionalni park Topes de Collantes, Trinidad

Tocororo, simbol slobode

Usput su ostali tragovi uragana Irme, koji je pogodio Kubu 2017. Dosta palmi bilo je polomljeno, ali se priroda brzo oporavljala. Tog trenutka sam čuo vrlo specifičnu pesmu ptice. Umirio sam se, da je ne uplašim i zurio u drveće iznad mene ne bih li je video. Bila je to kljunom i bradom čuvena ptičica Tocororo. Graciozna i dostojanstvena ptica, u bojama kubanske zastave, koja živi samo u divljini, jer ako je ubace u kavez ona odbija hranu i vodu sve dok ne ugine.Sloboda nema kompromis, i baš zato ova hrabra ptičica je simbol kubanskog naroda.

Koliko samo šetnja kroz šumu iščisti misli, pogotovo kad se dobrim delom puta čuje šuštanje vodopada. Kako sam se približavao, smaragdno zelena voda me je mamila da odmah uskocim.

Vodopad Salto del Caburni, Trinidad

Neki lokalci rekoše da budem oprezan jer je voda hladna. Prišao sam prirodnom bazenu, bućnuo ruku, a onda uskočio u vodu. Lokalci su me gledali zbunjeno, a ja im iz vode dobacih da sam odrastao na planinskoj reci i ovo mi dodje kao djakuzi, voda je bila savršena. Na vodopadu sam upoznao dvoje zanimljivih ljudi Rominu iz Argentine,i Jarnea iz Holandije pa smo dalje nastavili pešačenje zajedno.

Na putu ka vrhu Topesa u povratku, sreli smo ponovo vodiča agencije, koji je pomagao dvema bakicama iz Danske. Pokazivao im je neku biljku, vrstu mahovine koja je prirodni lek za dijabetes, i ispričao anegdotu svog oca. Stari je imao problema sa dijabetesom(kako i ne bi kad kubanci proždiru šecer i trpaju po 5 kašika u šoljicu kafe) pa ga je ovaj odveo kod doktora. Doktor je starom zabranio sve, cigare, rum, šecer…..i kad su izašli napolje kaže stari”ništa ti ne valja ovaj doktor nadji mi novog”,i nastavio sve isto.

Ja sam se ponudio da i ja ponesem jedan ranac(bakice su bile face u punoj ratnoj opremi). Uspon je bio težak, tako da sam se bakicama od 74 i 75 godina divio još više, kada smo ih sačekali na vrhu. Povikao sam, ”hoću da budem kao vas dve u tim godinama”. Otišli smo na ručak svi zajedno u malo mesto na planini po imenu El Chorrito. Svinjetina na Kubanski način bila je izgleda previše za bake koje su bile vegeterijanci, pa su nama dvojici prepustile svoje porcije, djorali smo ih za naše salate.

Velika prednost putovanja na destinaciju kao što je Kuba je pozitivna energija koja se prosto deli medju ljudima, i vrlo lako stičete prijatelje usput, pogotovo ako putujete solo.

Plaža Ancon, Trinidad

Po povratku u Trinidad moji novi prijatelji ponudili su mi da zajedno uhvatimo taxi, podelimo trošak i odemo do čuvene plaže Ancon, koja se smatra najfinijim parčetom peska na južnoj obali Kube.

Plaža Ancon, Trinidad

 

Pregovore su prepustili meni, pa od početne cene 6CUC po osobi, vozili smo se svi djuture za 6.

Plaža Ancon je udaljena nekih 12km od Trinidada, pa smo stigli brzo, taman na hapy hour u beach baru, gde je pinacolada bila samo 2CUC.

Zamisli zalazak sunca, zamisli sebe sa pinacoladom smućkanom u ananasu, zamisli svoje noge u belom pesku, zatvori oči i zamisli zvuk talasa na Karibima, zamisli u daljini karipsku muziku…….e to je Ancon.

Narednog jutra sam se probudio rano, doručak me je već čekao na stolu, a bicikleta naslonjena na ulazna vrata kuće. Baka me je gledala kao svog unuka, pa mi je čak spremila i flašu cedjene guave sa medom da ponesem, jer se bojala da ću negde kolabirati. Bilo je preko 30 stepeni tog dana a ja sam krenuo na biking bez tačnog plana gde, znao sam samo da želim da izbegnem horde turista i vozim po selima, upoznajem ljude, uživam u prirodi i osetim život na Kubi.

Valle de los Ingenios, Trinidad

Krenuo sam na istok kroz Valle de los Ingenios, koja je cela pod zaštitom Unesca. Prelepa dolina koja krije ruine starih plantaža šećerne trske iz 19.veka. Prva lokacija je bio vidikovac na 6 km od Trinidada, mirador de la loma del Puerto, mesto odakle je pucao pogled na čitavu dolinu prošaranu kraljevskim palmama.Nisam bio te sreće da ugledam još i parnu lokomotivu koja seče polja. Ovde imaš mogucnost za spuštanje ziplineom, ali je klasična turistička atrakcija, bez neke veće visine i prirodnog okruženja, pa sam to preskočio. Neizbežan je bio i susret sa jinterosima koji su na sve načine pokušavali da me uvere kako je do Manaca Iznage nemoguće stići biciklom, jer je daleko, ima teške uspone, bla bla…….sve to ne bi li mi prodali organizovan izlet na neko drugo mesto. Zahvalio sam se na ponudi, kulturno odbio, počastio ih sa 1CUC,i rekao da upravo gledaju jednog upornog i tvrdoglavog čoveka, koji neće prihvatiti reč nemoguće. Nasmejali su se i pričuvali mi bike dok sam malo prošnjuvario po okolini.

Put me je dalje vodio u selo Manaca Iznaga.Sam ulazak u selo bio je doživljaj, deca su trčala zamnom, ljudi su me, prekidajući svoju dnevnu rutinu, radoznalim pogledima dočekivali i mahali. Jedna žena je izašla iz dvorišta i dala mi pune ruke neke čudne voćke, lepog ali oporog ukusa. Dok sam sedeo ispod jedne palme da malo odmorim u hladu, deca su znatiželjno posmatrala moju bicikletu, pa sam im pokazao rukom da mogu da je uzmu i malo provozaju. Već sam bio gladan, a sve što sam imao u rancu bile su čokoladice i energy barovi. Nisam mogao to da pojedem kad sam video oduševljene poglede dečurlije, koji su izgledali kao da ih prvi put vide, pa sam im sve podelio. Da vidiš ti te radosti, i kako su me grlili. Sve je to posmatrao neki čovek iz dvorišta, koji u jednom trenutku ustade i krenu prema meni sa mačetom u ruci, nešto je dovikivao na španskom i pokazivao da ostanem tu. U par poteza je skočio ko majmun na palmu, ubrao jedan kokos, isekao ga mačetom i uz osmeh poklonio. Verovatno bi svako normalan počeo da beži i ko zna šta pomislio videvši ga kako vitla mačetom par trenutaka ranije, i tako bi propustio nikad ukusniji svež kokos. Toliko je bilo vrelo da sam kokos popio na eks, a hasan seckati onda opet zamlati onim sečivom i posluži mi meso kokosa, koje mi je i te kako vratilo potrebnu energiju da nastavim dalje.

Manaca Iznaga, Trinidad

Bum, prizor iz Srbije, dva amigosa peku u dvorištu prase na ražnju i pevaju.Veselo me pozvaše da im se pridružim, što bi rado učinio, ali bi tako izgubio ceo dan. Klinci mi tad vratiše biciklu, pa mi pokazaše put dalje do Manaca Iznaga tornja, koji je dominirao ravnicom.

Pogled sa vrha tornja, Manaca Iznaga

Pogled na toranj te prosto ubaci u neki film, gde robovlasnici sa njega prate robove u teškim i mukotrpnim radovima u polju. Toranj je stvarno impresivan, izgradjen 1750.godine, visine 44m, i mozeš da zamisliš tek pogled sa vrha.

Ulazak u sam toranj se placa 1CUC.

Uličice oko tornja su bile prepune prodavaca stolnjaka, lanenih košulja i ručno radjenih suvenira, ali nije bilo turista.Tomb raider u meni je očekivao drugačiji prizor od gomile suvenira, pa sam se raspitao po selu gde mogu da pronadjem kolonijalne ruševine koje su van turističkih mapa.

San Isidro de los Destileros, Trinidad

Jedna od takvih lokacija bila je San Isidro de los Destileros. Ovo je prelepo mesto na 2km od glavnog puta prema Sancti Spiritusu, usred tropske šume.

Ruine nekadašnjeg velikog imanja sagradjenog 1830.godine, okružene palmama i tropskim rastinjem, stvarno izgledaju kao scenografija za neki avanturistički film. I dalje gledajući u imanje možeš da zamisliš kako je nekad izgledala grandiozna hacijenda vlasnika, plantaža šećerne trske, centralni toranj, barake robova, cisterne za sirup od koga prave rum, i kako ovaj raj za jedne, je pakao za one na drugoj strani.

La Boca, Trinidad

Bilo je vreme da se vratim u Trinidad, tj.na plažu Ancon, a put do plaže vodio je kroz pitoreskno ribarsko selo La Boca. Tu sam od jednog ribara saznao da je i ribarenje na ostrvu pod strogom kontrolom države, tj.bilo kakva plovidba je pod nadzorom jer je 50-tih godina prošlog veka puno kubanaca čamcima prebeglo na Floridu u potrazi sa boljim životom.

Posle 50-tak predjenih km biciklom, koktel i izležavanje na plaži došli su kao prava nagrada.

Crkva Iglesia de Santa Ana, Trinidad

Crkva Iglesia de Santa Ana, Trinidad

Prepodne sam iskoristio da još jednom skoknem do Ancon plaže, i to šatl busom (5CUC celodnevna karta), a popodne da pešaka obilazim magične ulice Trinidada. Velika želja mi je bila da vidim ruinu stare crkve Iglesia de Santa Ana, koja izgleda prelepo i sablasno u isto vreme.

Ulice Trinidada

trinidad

Ulični svirači, Trinidad

Lutajući ulicama, privukao me kao hipnotisanog zvuk uličnih svirača na jednom malom trgu, seo sam na staru drvenu klupu, i potpuno izgubio pojam o vremenu. Oduvek mi ulični umetnici imaju neku posebnu energiju, ali ovo je bila potpuno neka druga dimenzija. Zamolio sam ih da sviraju pesmu“Chan Chan” koja je za mene bila prva asocijacija na Kubu, i naježio sam se kad su krenule čuvene note i taktovi …..De alto Cedro voy para Marcane…………Liego a Cueto voy para Mayari…….a na drveću iznad njih pevale su ptice, čini mi se u istom ritmu.

Sunce je polako krenulo da zalazi, pa sam potražio neki rooftop bar da uz koktel uživam u smiraju dana.

Konobar mi je mahao sa neke terase koja mi se učinila idealnom za ono što tražim, ispostavilo se da je to bio čuveni Canchanchara bar, u kom prave istoimeni jedinstveni koktel sa medom, rumom, limunom i vodom. Ponovo se fortuna pobrinula da se nadjem na pravom mestu u pravo vreme.

Pošto sam bio sam za stolom, konobar me je zamolio da još neke goste smesti pored mene, tako da su mi se pridružile dve devojke iz Hrvatske. Izgledale su šokirano, a onda sam čuo i zašto. Ispričale su mi da su upravo prisustvovale najbizarnijem dogadjaju koji mogu da zamisle. Lutajući ulicama kao i ja nabasale su na svetilište Santeria religije afričkog porekla, u kom je trajala neka vrsta obreda ili ritual. Centralno lice je bio sveštenik u transu, kome su svaki čas prinosili darove u vidu cigara, ruma, cveća, dok je on konzumirao sve to, a onda ustajao i plesao u nekom zanosu. Dok je pevao, odnosno ispuštao čudne zvuke, podanici su se tresli i pratili njegov ritam. Zatim su prineli sveže odsečenu glavu jarca, sa koje se još uvek slivala krv. Sveštenik je grizao to sirovo meso, kidao komade i pljuvao ih po masi. Koliko god da su bile zgrožene vidjenim, prosto nisu mogle da odvoje pogled i napuste svetilište.

Kakvo iskustvo. U to ime nazdravili smo Canchanchara koktelima.

Kasnije sam negde kod Cespedes parka u društvu dve devojke iz Francuske i jednim Holandjaninom, ponovo nabasao na vruće pečeno prase. Prizor copy-paste onom iz Vinalesa, galami debeljuškasti kubanac, drpa masnim rukama ono prase i trpa odokativno vruće meso u komade hleba, praveći tako sendviče. Naravno ja odmah uzeh 2 komada, dok su me francuskinje gledale i pitale da li je to bezbedno. Sa njima se složio i holandero, ”samo udrite i ne brinite ništa” jedva sam izgovorio sa već punim ustima, žvaćući ukusno pečenje. Bojažljivo me poslušaše, a onda se kasnije vratiše još po jedan sendvič oduševljeni. Prodavac se smejao i galamio “Serbia, Serbia”, kad sam se vratio i po treći sendvič i objasnio mu da se mi u Srbiji, krstimo triput, ljubimo triput……..pa nek bude i treći sendvič.

Posle toga smo svi zajedno otišli u Casu de la Musica, gde se uživa u kubanskoj muzici i pleše salsa. Tu smo upoznali još troje ljudi iz Bosne, a pridružila nam se i Romina koju sam upoznao na planinarenju. Kakvo je to samo bilo smejanje kad nas je učila da plešemo salsu, verovatno sam to radeći izgledao kao Borat.

Trinidad je za mene bio vrlo snažan impakt, čak i pre dolazka na Kubu imao sam intuiciju da će ovo biti poseban grad bez nekog odredjenog razloga. Zato slušaj svoje srce i idi gde te ono vodi.

Zbogom Trinidade, dok se ne sretnemo ponovo…

Moja sledeca stanica biće Santa Clara. Kao što sam za Trinidad imao neki osećaj povezanosti, Santa Clara mi je slala suprotne vibracije, i pre nego sam stigao tamo, odlučio sam da u istom danu idem dalje, pa sam još u Trinidadu kupio Viazul kartu za isto popodne od Santa Clare do Varadera(11CUC).

U Santa Claru sam stigao taxy colectivom tog jutra, jer su karte za viazul bile vec rasprodate. Ovo je inače studentski grad, grad buntovnih umetnika, grad noćnog života, i grad u kome se desio najbitniji momenat revolucije kada je veliki Ernesto sa 18 hrabrih saboraca sabotirao voz koji je prevozio teško naoružanje Batistinih nadmoćnih trupa, i time omogućio konačnu pobedu Fidelu i drugovima.

Monumento a la Toma el Tren Blindado, Santa Clara

U Santa Clari sam posetio upravo tu lokaciju, vagone voza pretvorene u muzej na otvorenom, Monumento a la Toma el Tren Blindado.

Klub uličnih umetnika, Mejunje, Santa Clara

Conjunto Escultorico Comandante Ernesto Che Guevara, Santa Clara

Bilo je vrelo, pa sam malo visio sa lokalnim umetnicima u klubu Mejunje koji je smešten u razrušenu kuću bez krova, i sav išaran grafitima. Ovo mesto ne smeš da propustiš kad si već tu, pogotovo noću. Moji planovi nisu uključivali noćni život u Santa Clari, što je možda greška, već sam želeo da vidim Cheov mauzolej i da idem dalje. Do mauzoleja Conjunto Escultorico Comandante Ernesto Che Guevara, sam došao konjskom kočijom za samo 2CUC. Spomenik je pravo remek delo natčoveka socijalističkog samoupravljanja i podsetio me na arhitekturu SFRJ, a muzej je smešten u njegovoj utrobi, odnosno podzemnim prostorijama. Ovde sam dosta saznao o Cheu, i njegovoj borbi za univerzalnu slobodu, nije ni čudo što njegovu izvanrednu i nepokolebivu ličnost, Kubanci smatraju idolom, gotovo božanskim.

Bilo je već kasno popodne kad sam krenuo za Varadero. Putovanje je trajalo oko 3,5 sata, tako da se već bilo smračilo kad sam stigao. Smeštaj nisam imao, pa sam se pešaka zaputio ka plaži da u tom redu pronadjem neku casu. Opet sam imao sreće, jer u prvoj kući u koju sam pokucao nije bilo mesta, ali me je ljubazni vlasnik ponudio pivom i pozvao svog prijatelja koji je imao mali apartman uz plažu. Smeštaj je bio vrlo skroman, ali za 25CUC, i to na samoj plaži, bio je dobar izbor.

Smestio sam se, i izašao malo da snimim okolinu i nešto pojedem, i tad sam naišao na jednu od boljih picerija u kojim sam bio. Paladar Nonna Tina je držala prava Italijanska porodica, klopa je izgledala odlično. Nisam mogao da se opredelim pa sam naručio i pastu i picu, i nisam pogrešio, bile su fantastične.

Probao sam i narednih dana da tu dodjem, ali su gužve ispred restorana bile prevelike.

Varadero

Umor me je savladao, pa sam se vratio u smeštaj. Naredno jutro me je čekala po mišljenju mnogih jedna od najlepših svetskih plaža, mada ja nisam imao prevelika očekivanja jer sam imao osećaj da je jako komercijalizovana i prepuna turista koji se prejedaju i obloču u svojim rizortovima(mada je i to doživljaj ponekad).

Plaža je stvarno bila prelepa, kilometri belog peska i tirkiznog mora su se pružali pred mojim očima, baš onako kao što izgledaju karipske plaže na razglednicama. Celo prepodne sam  iskoristio da uživam na plaži, a popodne otišao na ručak do paladara Esquina Cuba koji je izgledao kao kućica na Tahitiju, i  koji je ranijih godina bio omiljeno mesto članovima benda Buena Vista Social Club. Pogodilo se čak i da imaju nastup sutra uveče u Varaderu, s tim što je od originalne postave benda u životu još samo jedan član.

Kasnije popodne dok sam sedeo u parkiću i pokušavao da nahvatam wi fi, učinilo mi se da me neko doziva. Podigao sam pogled i ugledao Rominu. Smejao sam se jer je nisam očekivao, rastali smo se u Trinidadu, odakle je ona otišla na Cayo Coco, a ja u Varadero. Bila je u društvu prijatelja iz Argentine, i pozvali su me da im se pridružim. Otišli smo do plaže, gde je Juan spremio njihov tradicionalni napitak „mate“, vrlo jak čaj, za mene odvratnog ukusa. Juan je bio naučnik koji je ranije kada se tek pojavio bitcoin kupio preko neta 1 za 20 dolara, i sad kad se dogodio bum na berzi kriptovaluta, isti prodao za 16000 dolara, pa je odlučio da tim novcem počasti sebe putovanjem na Kubu dok god pare budu trajale. Rentirao je auto, pa smo se ostatak dana vozili kroz Varadero skroz do hotelske zone koja je bila udaljena od centra nekih 10tak km.

Veče je bilo predvidjeno za odlazak u neki od noćnih klubova. Čuli smo za klub La Rumba, gde smo poljubili vrata jer je bio zatvoren. Na putu nazad pokupili smo stoperku, devojku iz Turske koja je krenula da se nadje sa nekim Kubancima, pa su nam oni rekli za dobar noćni klub gde je ulaz 5CUC i mozeš da piješ neograničeno celu noć. Jeste da su kokteli bili jako loši(šta i da očekuješ za tu cenu), ali posle gomile istih, imao sam plesnu tačku na glavnom stejdžu, da svi vide kako mi balkanci tancujemo salsu na naš način. Šteta (ili je možda dobro) što su ostali bili zauzeti smejajem pa me niko nije snimio, bio bi to dobar klip.

Plaža Varadero

Varadero

Jutro mi je donelo Vardero iz neke potpuno drugalije perspektive. Preko noći se vreme promenilo, nad okeanom su se nadvili tamni oblaci, a okean kao da je poprimio boju peska. Duvao je jak vetar, i sve je izgledalo kao uragan u najavi. Ipak, bilo je nečeg prelepog u tom prizoru.

Sigurno sam 2-3 sata šetao plažom na kojoj nije bilo skoro nikog, razmišljajući o tome da se sutra vratim u Havanu. Prošlo je već neko vreme kako sam na Kubi, pa mi je trebalo da uposlim percepciju što više, jer kada sam ostajao sam, ne radeći ništa, pogotovo na plaži, porodica mi je nedostajala sve više.

Karte za Viazul bus do Havane bile su rasprodate za nekoliko narednih dana, pa sam prevoz dogovorio sa jednim, pomalo  pogubljenim, ali krajnje simpatičnim vozačem taxi colectiva. Obično oni čekaju da nakupe putnike, ovaj je rekao krećemo odmah, uz to je trazio 20CUC, što je bilo 5 jeftinije nego ostali vozači. Kad sam ugledao auto, bilo mi je jasno i zašto. Celim putem sam rukom pridržavao vrata da ne otpadnu. Usput smo pokupili u nekom selu mladu ženu sa troje dece, i živu kokošku od njegovog rodjaka.

Taksista je naizmenično pevao, i smejao se sam sa sobom, kao da se setio nečeg. Nije pričao engleski, ali je razumeo moje ohrabrivanje uz osmeh i podignut palac. Svratili smo u Matanzas da ostavimo ovu ženu i mališane, i da taksista sramežljivo ponudi prevoz još nekom medju grupom bekpekera,koji su stajali kraj puta stopirajući.

Želiš da saznaš kako izgleda najbolji klub u Havani, i ostrvo kojim su nekada vladali pirati?Klik ovde.