Kuba 3.deo-Ostrvo Cayo Largo i povratak u Havanu

Pokušavajući da pronadjem let do ostrva Cayo Largo, ovog puta sam odlučio da se u Havani smestim u nekom hostelu, kako bi upoznao još vise ljudi, i dobio što više njihovog stečenog iskustva sa Kube, jer ko zna gde će me put voditi dalje. Romina mi je u Varderu dala vizitkartu hostela Mango u Habana vieji, starom delu grada koji je na mene ostavio najjači utisak, pa sam se zaputio tamo. Harizmatični Karlos, vlasnik hostela me je dočekao ispred ulaza. Bio je prava faca, razbarušene kose i stalno nasmejan. Pokazao mi je spavaonu, i uz cedjenu guavu dao par saveta, gde jesti, šta obilaziti, kako uštedeti, živeti i snalaziti se kao Kubanac u Havani.

Smeštaj je bio 8CUC dnevno sa sve uračunatim doručkom, koji je podrazumevao da u zajedničkoj kuhinji ispečem jaja, skuvam sebi kafu, iscedim guavu, i naravno za sobom operem sudove.

Spavaona je bila šestokrevetna, i u narednim danima se tu smenilo toliko ljudi, da nisam uspeo sve ni da ih vidim. Skoro svakog narednog jutra neki novi ranci bili su pored kreveta, svaki sa svojim pričama i snovima o daljinama.

Tog popodneva sam sebi priuštio jednu dremku, a onda zadovoljan zbog toga, bez žurbe, šetao ulicama, uživao u zvucima, mirisima i energiji Havane. Bio sam jako srećan kad sam na uglu ulice Amargura i Mercaderes ugledao mali kafić Museo del Chocolate. Skoro mesec dana već nisam jeo čokoladu, od koje sam zavistan, a koje na Kubi retko ima.

Polako sam ispijao toplu čokoladu jakog ukusa, pripremljenu na način starih Asteka, sa dodatkom bibera i muskatnog oraščića, a onda odabrao još dvadestek različitih handmade pralina, koje su bile pravljene od kakaa uzgojenog na Kubi. Ostatak popodneva sam proveo na buvljaku, družeći se sa lokalcima, koji su pokušavali da prodaju u stilu Del Boja i Rodnija, svakakve starudije.

Kako je pala noć, potražio sam neki dobar bar sa kubanskom muzikom i koktelima. Hotel Inglaterra je bio odličan izbor. Najstariji hotel na Kubi sa sjajnim rooftop barom, i live salsom. Bend je bio neverovatan, gomila matorih šmekera sa šeširima, kojima bi na pokretima pozavideo i John Travolta, a devojke koje su plesale su bile priča za sebe. Gracioznih, senzualnih pokreta, i ritmom sa kakvim se verovatno radjaju.

Sledece jutro sam se nasao sa Rominom, koja je došla iz Varadera, jer je tog dana trebala da leti nazad za Argentinu. Pošto smo oboje želeli da vidimo i drugu stranu zaliva, na kojoj su bile stare tvrdjave Fortaleza de San Carlos de la Cabana i El Morro(ulaznice po 6CUC), Karlos nam je rekao kako da izbegnemo ekskurzije i horde turista.Do Casa Blance smo stigli ferijem, čiji terminal je bio na par minuta hoda od hostela(2 karte su bile 1 kubanski pezo, dok su recimo dnevni izleti preko agencija bili nekih 30tak CUC pa i više, a dnevna karta za hop on turistički bus 10CUC), a vratili se gradskim busom kroz tunel koji ide ispod mora(isto 2 karte 1 kubanski pezo).

Ovaj dan mi je ceo bio u znaku fortova, pa sam popodne obišao Castillo de la Real Fuerza, tvrdjavu muzej(ulaz 3CUC). Iako je jedna od najstarijih fortifikacija, izgradjena 1555. veoma je očuvana, i imaš osećaj kao da u njoj i dalje žive pirati pa svaki čas očekuješ Jacka Sparowa.

Ono sto u Havani nikako ne smeš da propustiš, je  Fabrica de Arte Cubano. Klub smešten u hangaru zatvorene fabrike ulja, kao što mu i naziv kaže. Prostorije sa zasebnim umetničkim programom, povezane su prolazima nalik lavirintu. Imao sam osećaj da koračam kroz um Davida Lyncha. Atmosfera je potpuno nadrealna, u jednoj prostoriji bila je živa svirka nekog alternativnog benda, u drugoj feministička predstava na španskom. Iako nisam razumeo šta govore, nisam mogao da odvojim pogled, odgledao sam ceo performans. Na kraju su iskorišćen tampon prodavale aukcijski. Sledeća prostorija bila je postavka fotografija aktova nekog Kubanskog umetnika, zatim galerija uvrnutih slika sa izgrednicima koji kao da su ispali iz Twin Peaksa.

 

Sve u svemu, mesto koje je stvarno must see, i koje uvek izgleda drugačije nego sto ga pamtiš.

Da bi došao do tamo jeftino, glumio sam da sam Kubanac. Pošto se nalazi u Vedadu, taxi do tamo turiste obično košta 10CUC u večernjim časovima. Ja sam tamo stigao Maquinom(stari američki automobili koji voze kao taxi), ali možeš da ih nahvataš samo u odredjenim delovima grada. Karlos mi je rekao da se prošetam do Parque de la Fraternidada, i tamo kad ih ugledam, viknem 23(veintitres). U Vedadu izadješ u 26.ulici, i do Fabrice imaš samo par blokova pešaka(vožnja samo 0.40CUC). Smešna stvar mi se dogodila u povratku. U 26.ulici video sam vozača maquine, i povikao „Havana“, (to je ulični kod kojim taksista raspoznaje lokalca i naplaćuje mu lokalnu valutu, i vozi do centra, odnosno Capitolia. Trudeći se da zvučim kao Kubanac, čak sam složio i facu kao neki latino tip. Taksista je umro od smeha, i rekao „Ajde upadaj  čoveče, ovo je bilo zabavno pa ću ti svakako naplatiti kao da si jedan od nas“.

Odvezao sam se do Capitolia, a onda prošetao do paladara Dona Alicia, gde sam se najčešće hranio ovih dana. To je bilo pravo lokalno mesto, gde jedu lokalci.Tipična Kubanska kuhinja, razgovor sa veselom rajom i odlične cene koje plaćate u nacionalnoj valuti, bile su dovoljan razlog da ovde dolazim često.

Preporučio bih vam još i restoran Los Nardos u Prado ulici, naspram Capitolia. Cene su više nego u Dona Alici, ali i dalje pristojne. Restoran je na tri sprata, i na svakom je potpuno drugačija atmosfera i muzika. Na jednom od spratova je tematika Španije, na drugom Kube, a trećem Italije.

Naredno jutro sam krenuo ponovo u šetnju prema Vedadu. Usput sam sreo dve kubanke, koje su mi rekle da u maloj uličici Callejon de Hamel, nedaleko odatle, je upravo počeo ulični festival posvećen korenima Afro-kubanske tradicije, i uličnoj umetnosti. Ulica je izgledala kao muzej na otvorenom, puna boja, grafita, umetničkih postavki, muzike, života… Devojke sa akademije plesa su igrale sambu, dok su muškarci imali plesnu tačku posvećenu santeriji, religiji koju je na Kubu donela Afro populacija robova. Da bi festival završio fantastičan bend iz Portorika. Ovde sam jos jednom video sta znači empatija Kubanaca, i osećaj zajedništva, čak i prema ljudima koje prvi put vide. Na par metara od mene nekoj devojci iz Amerike je pozlilo, izgubila je svest i samo se srušila. Istog momenta pritrčalo je desetak ljudi, svi su bili lokalci, čak je i jedan od plesača usred nastupa, prišao da pomogne. To je ono što bi svi mi trebalo da osećamo, da nismo sami, i da davanje oplemenjuje.

 

Karlos mi je pomenuo još jedno mesto koje ne bi trebalo da propustim, groblje Necropolis Crystobal Colon. Oči su mu bile suzne, a glas pun ponosa kada je pričao o velikim ljudima, koji sad počivaju upravo na tom mestu. Jedna od tih priča, je priča je o životu, smrti, žrtvovanju, nadanjima, verovanju, istrajnosti i večnoj ljubavi. Legenda o La Milagrosi.

Amelija Goyri, je 1901.preminula prilikom poradjanja, zajedno sa nerodjenim sinom. Njen verni muž Jose Vicente Adot je svaki dan dolazio na grob, uporno odbijajući da prihvati sudbinu. Verovao je da njegova Amelija i sin spavaju, i pokušavao je da ih probudi kucanjem tri puta gvozdenim okovom o spomenik, kao tajni signal. Nikada se nije udaljavao od spomenika okrenutih ledja, i svaki put se nadao da će ih ugledati. Godine su prolazile, a njegova ljubav bila je sve snažnija. Nije izgubio nadu do kraja svog života.

Kada su dosta godina kasnije vršili iskopavanja, ljudi koji su se tu našli bili su svedoci čuda. Posmrtni ostaci Amelije i bebe u njenom zagrljaju bili su netaknuti. Baš kao da su usnuli. Priča se raširila i ljudi su počeli da posećuju njihov grob poput svetilišta, moleći se za zdravlje i zaštitu dece.

Zato, kad dodjete ovde pomolite se da zavolite nekog kao što je Adot voleo Ameliju, bezuslovno i beskrajno.

Iako je groblje poput muzeja sa remek delima vajarstva, ja emocionalno nisam mogao da se povežem sa tim mestom, pa je verovatno zbog toga izostalo moje oduševljenje samim spomenicima. Osim naravno priče o La Milagrosi na koju verovatno malo ko može da ostane ravnodušan.

Pomislio sam šta bih sve propustio tog dana da sam recimo kao tipični turista seo u taxi i odvezao se pravo do hotela Nacional, gde sam zapravo i krenuo. Šetnjama kroz male ulice nekog grada, i upoznavanje sa lokalcima, pruža vam mnogo više autentičnog iskustva nego puka jurnjava za poznatim lokalitetima.

Posle nekoliko intenzivnih dana u Havani, odleteo sam na ostrvo Cayo Largo. Maleno ostrvo u karipskom moru. Danima sam bezuspešno pokušavao da bukiram let do Girone na obližnjem ostrvu Isla de la Juventud, pa da odatle obidjem farme krokodila i indijanske pećine, a onda gliserom predjem na Cayo Largo. Smeštajni kapaciteti su ovde ograničeni, nema često letova, pa su monopol postavile lokalne turističke agencije. Jedini način je bio da uplatim njihovu allinclusive ekskurziju. Iako je bilo preskupo(196CUC za jednodnevnu ekskurziju)ja sam prosto morao da odem. Opet me je neki instinkt vukao tamo, isto kao i sa Trinidadom, i da nisam verovatno bi se kući vratio sa nekim osećajem prazine da sam propustio nešto značajno.

 

Cayo Largo, the best of the blues…

Bio sam u pravu, Cayo Largo je bilo najlepše ostrvo koje sam do sada video. Let od Havane, avionom lokalne kompanije Cubana de Aviacion, je trajao nekih 40-tak minuta. Koliko je na Kubi sve jednostavno, i sve je moguće,uverio sam se ponovo. Agencija je pogrešno odštampala moju kartu. Na taj jedan dan bio sam Mario. Pokazao sam to našem vodiču, tj.bakici od 70 godina, a ona se samo nasmejala, olovkom prepravila ime na Marko, i rekla „No se preocupe SuperMario“. Naravno niko na aerodromu nije pravio problem, a mene je cela grupa zvala SuperMario.

Po sletanju smo prvo otišli u prirodni rezervat, gde retka vrsta kornjača polaže svoja jaja, a zatim se ukrcali na katamaran i krenuli na nezaboravno krstarenje karipskim morem. Prva stanica bilo je malo pusto ostrvo Cayo Iguana. Ostrvo sa belim peskom, i gustim rastinjem bilo je potpuno divlje. Primalni izgled mu je davao i prizor, kada iguane osetivši posetioce(verovatno naviknute na ljude), nadajući se hrani, izmile iz rupa u pesku, i gustog žbunja i pohitaju ka vama.

Nedaleko od ovog ostrvca, uplovili smo u malu lagunu, koju je kapetan brodića nazivao „natural swimming pool“. Moje reči nikad neće moći da opišu ono što su oči gledale. Najlepse nijanse tirkiznih boja su se prelivale. Koračao sam po plitkoj vodi lagune, gledajući rakove, ribice, gigantske školjke, morske zvezde, dok su se mali sprudovi belog peska pojavljivali u nepreglednom plavetnilu. Voda je bila potpuno prozirna i kristalno čista.

Po povratku na brodić, kapetan je na roštilju spremao jastoge. Na samo par minuta odatle bili su koralni rifovi odlični za snorkling i ronjenje, prepuni tropskih ribica, korala, i morskog sveta. Kao šlag na tortu, za kraj sam stigao na plažu Sirena, koja se nalazi na mnogim top listama svetskih travel magazina, kao jedna od najlepših na svetu. Celo popodne je bilo slobodno za uživanje u allinclusive beach resortu, i kupanje u kako naš vodic reče „the best of the blues“plaži. Ako ste ikada maštali o savršenoj plaži, koja ima beli pesak kao puder, a boju vode po kojoj je i nastala definicija karipsko plave i tirkizne, ovo je bila ta plaža. Uz pinacolade vreme je proletelo, i uveče smo krenuli na maleni aerodrom da uhvatimo let za Havanu.

Uživao sam u poslednjem danu na Kubi, radujući se što ću uskoro zagrliti svoju porodicu.

Verovatno je svako od nas, ko je maštao o Kubi, zamišljao sledeću situaciju:

Sediš u bašti hotela Nacional, konobar ti donosi Mojito. Dok popodnevno sunce osećaš na licu, gledaš u okean preko puta. Zvuci kubanske muzike dopiru iz bašte, pored koje šetaju paunovi. Pališ Cohibu…razmisljaš o revoluciji, slobodi, sreći, zahvalnosti, životu, ljubavi, ljudima koje voliš, i onima kojih više nema…

Upravo se ovako završava moje putovanje na ovom ostrvu koje nikad neću zaboraviti, sa nadom da ćemo se sresti ponovo…Hasta luego