Vodič za solo putovanja-Kuba-1.deo,Havana,Vinales,Cayo Levisa

Da li ste nekada maštali o Karibima? O ostrvu koje vraća u prošla vremena? O tome kako na savršenoj plaži, ispijaš mojito poput Hemingveja? Onda smo isti, i potrudiću se da ti poklonim najdetaljniji vodič za Kubu,na našem jeziku.

Posle 2-3 meseca pretrage povoljnih letova za Havanu, tog januarskog jutra dok sam ispijao kafu i čitao travel blogove, stigao mi je mail alert scyscanera da aeroflot ima akciju. Odmah sam osetio uzbudjenje jer sam vizualizovao sebe na trgu ispred stare katedrale u Havani, sa mojitom u ruci,i sjajem u očima kakav imaju samo deca.

Posmatrao sam odštampanu kartu u rukama. Mislim da u tom trenutku niko nije bio srećniji od mene. Osetio sam da će ovo biti nešto posebno, po prvi put ću preleteti atlantik, po prvi put ću putovati potpuno sam, bez ikakvog plana, odnosno sa jednim jedinim planom – da budem srećan na ostrvu koje je zarobljeno u nekim prošlim vremenima. Taj osećaj gde se strah od nepoznatog meša sa uzbudjenjem, mogu da objasnim samo vama avanturistima, jer bi razuman čovek verovatno promislio malo više pre nego se upusti u takvo nešto.

Sva sreća pa ja nisam racionalan, već neko koga često vode instinkti, i intuicija.

Sad je još samo trebalo sačekati 10.mart, i dan kad ću se ukrcati na taj avion, u mojoj glavi to je trajalo kao godina jer nisam mogao da dočekam.

Kad je konačno došao dan leta, osećanja su mi ponovo bila podeljena, ovoga puta bio sam srećan sto ću ostvariti dečački san, a opet istovremeno tužan jer skoro mesec dana neću videti svoju porodicu.

Iako je let do Havane preko Moskve trajao skoro 19 sati sa presedanjem, ja od ushićenja nisam mogao ni da spavam niti da čitam. Razmišljao sam o tome šta me čeka, i jedva čekao da Kubu udahnem punim plućima.

Prvo iznenadjenje za mene bilo je da let preko atlantika ide preko skandinavije, Islanda, Grenlanda, Kanade , pa priobalnim delom Amerike, a ne onako pravolinijski, verovatno zbog vazdušnih struja.

Sa druge strane Atlantika

Kad sam kročio na tlo aerodroma Jose Marti, zapuhnuo me je vreli vazduh kariba. Zažmurio sam, disao duboko i koncetrisao se da taj momenat urežem u pamćenje. Smejao sam se, jer ta njihova vesela lica uprkos životima kakvim žive, i energija kakvu pružaju, i ne mogu da izazovu drugačiju reakciju. Ipak smatram da je Kuba zemlja kod koje nema sredine, ili je volite ili se zgražavate nad prljavštinom i siromaštvom koje vas okružuje. Ukoliko ispod tih starih fasada koje se raspadaju, iza smeća koje ja na svakom koraku, pogledom tražite neki glamur, a ne primećujete sjaj u očima vesele dece koja igraju bezbedno fudbal na ulici skoro u ponoć, i promakne vam toplina u pogledu ljudi koji vas pozravljaju iskrenim osmehom ne ocekujući ništa zauzvrat, onda možda nije problem do Kube, možda je do vas.

Zato, moj savet pre putovanja na Kubu je da znate sta od destinacije očekujete.

Još jedna zanimljiva stvar desila mi se na aerodromu. Bila je velika gužva, bilo je formirano par redova za čekiranje gde su ljudi stajali u dugačkim kolonama. Uglavnom su to bili zapadni turisti, amerikanci, kanadjani, italijani, britanci… a ja vodjen svojim optimizmom, koji je uvek baziran na mojim željama, jer kao i uvek očekujem najbolji moguci ishod, stadoh u red u kom je bilo svega par ljudi. Odmah mi je prišla devojka u uniformi sa upadljivim čipkastim čarapama (kasnije ću videti da je taj poslovni outfit kod žena vrlo čest, verovatno kao neki delić bunta jer je poslovni dres kod striktno propisan, i na taj način iskazuju strast prema životu i duh koji pravila ne mogu da obuzdaju, a ionako u pravilniku ne piše kakve čarape morate da nosite), i upitala „odakle si?“ Osmehnuo sam se i pokazao srpski pasoš, na šta je ona odgovorila, „vi ste naši prijatelji i ne trebaju vam vize, stao si u dobar red. Dobro došao na Kubu“.

Stvarno sam se tako i osećao, privilegovano, i prošlo mi je kroz glavu da li neko od ovih ljudi iz dugačkih redova misli “ voleo bih da sam srbin u ovom momentu“. Prijavljivanje je prošlo brzo, gde samo popunjavate kratak formular i prolazite do dela koji vrvi od taksista. Odmah sam na automatima zamenio novac u lokalnu valutu CUC. Inače najsigurniji i najpovoljniji način zamene valute je u menjačnicama Cadeca širom Kube, mada su često gužve i nije loše da malo novca razmenite već na aerodromu.

Kubanci su i po tome specifični jer imaju dualni valutni sistem, tj.valutu za lokalce moneda nacional MN$ ili prosto kubanski pezos, i konvertibilni pezos CUC$ koji je ekvivalent američkom dolaru, za turiste. Njihov odnos je 1:25.

Uz malo cenkanja,dogovorio sam se sa vozačem da me za 20CUC odveze do Habana vieje, odnosno starog dela Havane. Tu,naspram Capitolia , tačno na granici Habana vieje i Havana centro, nalazio se moj prvi smeštaj. To je jedino što sam uz aviokartu unapred organizovao putem stranice airbnb, i to samo na 2 noći. Mislio sam da je to najbolja ideja, da ne žurim, gde mi se svidja ostaću duže, ili idem dalje,jer ko zna kojim putem će me ova avantura odvesti. Sloboda, to je Kuba zar ne?

Havana je bila vrela tog dana, jedva sam disao. Ispred case particular(njihova verzija privatnog smeštaja) dočekala me je nasmejana gazdarica koja nije znala ni reč engleskog, a ja sam znao na španskom da kažem samo la usurpadora po imenu neke španske serije, što je značilo zlobnica. To svakako nije bilo adekvatno da izgovorim, pa sam kad se već ne razumemo odlučio da pričam na srpskom. I siti se ispričasmo, jako smešno, bio sam baš kao lik koji je upao u špansku seriju.

Smeštaj sam platio 15CUC za noć, i dogovorio se sa gazdaricom da doručkujem kod nje za 3CUC. Iskrena preporuka za sve koji putujete na Kubu, ako želite da pomognete narodu, i da ih bolje upoznate, jedite sa njima. Vlada na Kubi pored toga što im je omogućila da od 2011.godine izdaju privatan smeštaj, i dalje im uzima veliki porez na to, pa će im svakako značiti koji dolar preko, a vi ćete pojesti ukusniju hranu i na kraju krajeva platiti je jeftinije nego u restoranu.

Čim sam se istuširao, istog momenta sam istrčao na ulice Havane. Iako sam pre toga šetao ulicama Kaira, vozio se sa krijumčarima po ničijoj zemlji izmedju Tajlanda i Kambodze, spavao u hotelu prepunom rupa od metaka u Palestini, i još mnogo toga, a na kraju krajeva odrastao u 90’im u Srbiji, pomislio sam ovo je previše, čak i za mene.

Sve mi je delovalo haotično, ljudi su sedeli po pločnicima, dovikivali su se, deca su trčala izmedju automobila, muzika se čula sa svih strana, a ja nisam znao gde ću. Sve je pucalo od života, pa sam se samo prepustio i s nogu naručio jedan mojito, pa seo na pločnik pored dekice koji je delovao kao da jedva čeka da započne razgovor, kao i svi na Kubi.

Sedeo sam na trgu Plaza vieja, pijuckao svoj mojito, lupkao nogom o kaldrmu u ritmu muzike, gledao par devojaka i momaka kako plešu salsu i smeju se, deca su ispred mene igrala fudbal, starci su pušili cigare i igrali neku društvenu igru živahno se prepucavajući…. i ponovo pomislio , ne,ovo nije previše, ovo je baš kako treba da bude.

Želeo sam samo da je moja porodica bila tu kraj mene da podelimo taj savršen trenutak, jer ću to teško kasnije opisati rečima bilo kome.

Adrenalin me je udarao, pa sam morao da nastavim da hodam dalje. Došao sam do trga Plaza de San Francisco de Asis, i osetio vetar sa okeana na licu. Bilo je to pravo osveženje. Ovaj trg iz 16.veka je odisao prošlim vremenima, bio je nekako čudno miran i tih. Bazilika na trgu delovala je nestvarno, kao iz neke video igre.Očekivao sam da će svaki čas iz nje da izadju kolonizatori. Sedeći tu, nisam ni primetio da polako počinje da se smrkava. Najbolje sam ostavio za kraj, pa sam požurio da dočekam zalazak sunca na Plazi de la Catedral. Sedeo sam tačno preko puta stare katedrale, i opčinjeno zurio u nju. Ovo je muzika napravljena od kamena.

Čoveče pa ja sam stvarno ovde, tu gde su nekad bile mošti Kristofera Kolumba.

Stomak me je obavestio da je prošlo puno vremena od kako sam nešto jeo, jer od sreće nisam osećao glad. Intuicija me je nepogrešivo vodila u callejon del chorro, malu zavučenu uličicu iza katedrale, gde sam seo u restoran Dona Eutimia i uživao u autentičnoj kreolskoj kuhinji.Ropa vieja(kubanski specijalitet-na konce rascepkano meso, u sosu, i uz neizbežni pirinač i crni pasulj, i banana čips)je bila savršena, a sve sam to zalio jednim pivkanom Cristal. Baš onako gusarski iz ogromne limene krigle nalik staroj bačvi. Iako je Dona Eutimia čuveni restoran u Havani, sve ovo sam platio svega 11CUC. Ovako najedenom, zvuci španske gitare i bolera, delovali su omamljujuce, pa sam odlučio da još malo prošetam do Malecona pre nego se uspavam. U nekom baru u blizini Malecona ,čuvenog šetališta uz okean koje spaja centro habanu, habana vieju i vedado, uzeo sam još jedno pivce, ovoga puta Bucanero.

Ako će se po prvom danu, meriti moje putovanje, izgleda da će biti izuzetno jer se prvi dan upravo završavao savršeno. Sedeo sam na zidinama Malecona dok su se talasi razbijali, i mešali sa zvukom kubanske muzike, i ćutke sam ispijao pivo gledajući u daljine okeana. Pomislio sam ,ŽIVOT JE BAŠ LEP,koliko sam samo bio zahvalan zbog toga.

Probudio sam se narednog jutra već u 6 sati, bilo je jako sparno u sobi iako mi je prozor bio otvoren cele noći. Havana je već bila budna, izašao sam na terasu i gledao ljude kako vrve ulicama. Sva sreća pa sam naručio doručak u pola 7, jer nema vremena za gubljenje. Havana me je dozivala.

Bilo je vetrovito jutro, a ja sam odlučio da odšetam skroz do Plaze de la Revolucion, iako su mi lokalci govorili da će biti kiše. Pomislio sam da će to možda biti i prednost jer neće biti gužvi na trgu gde staje više od milion ljudi, i gde je nekada harizmatični Fidel držao višečasovne ostrašćene govore o slobodi. Koliko li je samo bilo moćno biti u prisustvu takve osobe čija se genijalnost graničila sa ludilom.

Šetao sam kroz calle Obispo, i usput u casi del ron kupio najfiniji zlatni kubanski rum Havana Club, i zaputio se ka Habani centro koja je izgledala kao geto.

Raspadnute fasade, širom otvorenih vrata i prozora dozvoljavale su radoznalcima kao ja da zavire u domove Kubanaca, a oni su prosto živeli život, ne osvrćući se da li ih neko posmatra ili ne. Naravno uvek su me bez izuzetaka pozdravljali osmehom. Ulice Neptuno i San Lazaro su najprometnije u tom delu Havane, pa sam pošto su u jednoj bili radovi, nastavio drugom, a zavlačio sam se i u manje sporedne uličice, želeo sam da uhvatim detalje prave Havane.

Stajao sam nasred ulice kad je počela da pada kiša. Pravi letnji pljusak sručio se sa neba, a deca oko mene nisu prestala da igraju fudbal. Izvadio sam iz ranca sve slatkiše koje sam poneo i podelio im. Ne mogu da vam opišem tu radost, bio sam mokar kao poljski mis, deca su se smejala, smejao sam se i ja sa njima. Kiša nije prestajala da pada, a ja sam pomislio „sad je vreme da svečano otvorim bocu ruma“, i seo na pločnik da uživam u fudbalu. Ukus ruma je bio jak, osetio sam kako mi greje stomak i pomislio kako je zapravo moguće uticati na svoju percepciju, jer da mi se ovo desilo u Novom Sadu, popizdeo bi i bio besan na sve. Kiša je ovog puta učinila da se opet osetim kao dete, i tu energiju Kube ništa nije moglo da mi naruši.

Kad sam konačno stigao do trga revolucije, bio sam u pravu. Bio sam sam na ogromnom prostoru, dok me je sa jedne strane posmatrao mural Che-a uz poklič “Hasta la victoria siempre”, a sa druge gigantski spomenik Jose Martiju, ocu kubanske borbe za slobodu. Složio sam se Cheom, uvek i samo prema pobedi, ovoga puta pobedio sam sebe,i kišu.

Onda sam video nešto potpuno fascinantno. Orao je kružio iznad simbola revolcije, Jose Martija. Mada sam kasnije upitao jednog prirodnjaka u planinama oko Trinidada, da li na Kubi ima orlova? Rekao mi je da je moguće da sam video orla, a možda i lešinara(turkey vulture) kojih na ostrvu ima puno, naročito u unutrašnjosti.

U svakom slučaju semantika je bila tu, kapitalizam koji kruži oko slobode. Ja sam ipak odlučio da verujem da je to bio orao.

Primetio sam da vetar počinje jače da duva, a ja onako mokar pomislih da će biti bolje da ustopiram nekog do Habane vieje i mog smeštaja, da se presvučem pa nazad u akciju. To je bila dobra ideja, jer ne samo da sam stigao brzo, već sam se dobro zabavio usput. Povezao me je stari američki auto u kome je bilo već njih sedmoro. Slušali su na ugradjenom dvdu(koji je verovatno više vredeo nego auto) neki Kubanski turbofolk.Svi smo se mrdali u ritmu smešne muzike i pevali zajedno uz osmehe jer su

probali da me nauče rečima refrena.Posle mi je vozač rekao da je usled nemogućnosti da pronadje deo za kola, ubudžio nesto iz frižidera. Auto se kotrljao, a to je bitno, ko još obraća pažnju na originalnost delova. Kad sam izlazio iz auta, ostavio sam mu bakšiš, za neki deo od ventilatora ako bude potrebno, koji je prihvatio uz osmeh.

Popodne je odnelo kišu, a ja sam seo u neki mali bar na Plazi de Armas, u kom je bila živa muzika, da malo prelistam mape i odlučim gde dalje. Mojito je tu bio 3CUC i bio je baš dobar. Savetujem da ne budete hipnotisani zombiji i da jurite u La bodeguitu del medio ili El floriditu(kokteli 7-8CUC), jer će vam odrati kožu s ledja, a mnogo njih mi je reklo da je komercijalizacija tih hodočasničkih barova sa sobom odnela autentičnost i kvalitet koktela. Kad god sam prolazio pored njih bile su ogromne gužve.

Hemingvej se verovatno prevrće u grobu, i misli do vraga sa turistima.

Pošto su se sivi oblaci i dalje motali oko Havane, pomislio sam da ako će već da pada kiša, idem da se kvalitetno valjam u blatu, idem sutra na selo. Vinalesu eve me, Havano i’ll be back.

Za putovanje po Kubi, imate nekoliko opcija. Viazul, nacionalni bus prevoznik sa najpovoljnijim cenama bus karata je najbolja opcija van Havane, mada im se karte prodaju jako brzo i nije loše da ih kupite preko interneta ako imate plan puta. Drugi način je taxy colectivo (neka verzija linijskog taxyja koji vozi kad skupi dovoljno putnika), koji takodje možete da dogovorite u svim hotelima, treći Cubanacan busevi, koji imaju skoro identične cene i relacije kao i viazul. Četvrti način je iznajmiti redovan taxy ako imate viška para, pa želite da ih se što pre otarasite, i kao peti lokalni avioprevoz Cubana de Aviacion, kojim sam leteo na Cayo Largo.

Meni se pokazalo kao najbolja opcija do Vinalesa, agencija Cubanacan koja ima kancelarije u

nekoliko poznatih hotela(Inglaterra, Plaza…Saratoga mada je u njemu sve skuplje), jer je Viazul terminal daleko(Vedado) i taxi do tamo bi koštao 5CUC i opet toliko do busa jer samo odande polaze, dok sam kartu do Vinalesa platio 14CUC, i polazak je bio ispred hotela Plaze koji mi je bio na 3 minuta hoda od smeštaja.

Put do Vinalesa je trajao 3 i nešto sata, a usput sam svratio do mesta Las Barrigonas. U busu sam čitao Lonely Planet -Cuba, posmatrajući sunce koje rasteruje oblake, i otprilike sklapao kockice gde sve treba da se promuvam po Vinalesu.

Smeštaj sam našao odmah po izlasku iz autobusa, jer su me bukvalno saleteli stanodavci kad su me videli sa velikim backpackom na ledjima, otprilike ko u Sokobanji. Jedna devojka se izdvojila iz gomile, jer je imala lepo odradjene fotografije smeštaja, pričala je tečno engleski, i rekla mi je da radi u lokalnoj turističkoj agenciji, a na kraju krajeva i nije bila agresivna kao baba Dorinde koje su na španskom izgovarale 100 reči u minutu. Prošlo mi je kroz glavu da ako devojka radi u agenciji, a i rodjena je u Vinalesu, sigurno će moći da mi da bolje predloge od knjige gde da idem. I to se ispostavilo kao tačno.Smeštaj u njenoj casi sam platio 15CUC na veče, a kad smo stigli u kuću, ugledao sam tradicionalnu kubansku porodicu, stolice za ljuljanje na tremu, pogled na mogotes(brdovite formacije)i kokoške po dvorištu, oduševio sam se. Pitao sam je da li bi mogao da se kod njih hranim, i nisam pogrešio. Njena majka je bila jedan od boljih kuvara čiju hranu sam probao. Svaki dan mi je spremala kubanske delicije, bilo je prste da poližeš. Doručak sam plaćao 5CUC, a večeru 8-10CUC.

Prvi benefit odabira Rosabele za domaćicu, bio je jer me je odmah upoznala sa komšijom koji je imao konja, pa smo nas dvojica otišli konjima u nacionalni park, bez agencije, bez guzve, i naravno za manje šuški. Celodnevno jahanje konja i obilazak nacionalnog parka, plantaže duvana i plantaže kafe platio sam 25CUC.

Zaputili smo se nekakvim sačuvaj bože stazama, za koze otprilike, do doline tišine(valle de silencio), pokušavajući da komuniciramo, jer Miguel nije imao pojma engleski, sve što je znao da kaže a da sam razumeo bilo je „don’t wory-semi automatico“ smejući se i pokazujući na mog konja, na šta sam ja uzvratio na srpskom“a da mu damo mojito? Možda bi onda bio automatico“Miguel me je gledao i trudio se da razume šta pričam, a onda je povezao mojito+automatico i počeo da se smeje.

Dolina je opravdala ime, čuo se samo vetar koji je i te kako prijao po vrelini sunca. Bili smo dva tiha amigosa koji posmatraju jezero. Nisam mogao da odolim i pokazah rukama, gestikulirajući plivanje, da idem da se bućnem, na šta je Miguel samo mahnuo rukom i parkirao konje ispod jednog drveta.

Jahanje konja bilo je nešto što treba probati, ali sam na kraju dana izgledao kao Jovanča Micić(Čkalja) u putu oko sveta. Sve me je bolelo, i ne znam ko je koga više izmučio ja onog mršavog konja(daleko od toga da je to bio rasni zelenko) ili on mene. Kauboji ne kukaju, pa ću reći da je bilo strava.

Sledeća stanica bila je plantaža čuvenog duvana. Najkvalitetniji duvan na svetu dobija se upravo odavde iz Pinar del Rio provincije, nema zagadjenja, nema herbicida, nema mehanizacije, samo čovek, vo, i majka priroda. Sinovi pokojnog dekice koji je pokrenuo plantažu, su me pričom proveli kroz plantažu i proces pravljenja cigara.

Probao sam i da srolam jednu, neuspešno, a onda pustio majstora da uradi posao.

Dao mi je sveže napravljenu cigaru, malu čašicu meda, i objasnio da taj med koji skupljaju iz rupa u zemlji, služi kao odlična aroma i pre svega filter, a onda se udaljio i rekao da uživam u svojoj cigari.

Iako nisam pušač, zapalio sam cigaru, umočio u med, nakrivio slameni šešir i zaputio se kroz polja duvana prema brdima. Nikog nije bilo unaokolo, i ako je nekad trebalo da probam cigaru, to je bio ovaj momenat. Dobro iskustvo, mada kad me je cigar majstor po povratku pitao „kakva je?“,moj odgovor je bio „mnogo mi se svidja ovaj med“, smejali smo se zajedno.

Kupio sam tu cigare za poklone, em su bile autentične, bez industrijskih budalaština, em su bile 4CUC komad(u radnjama 8-9CUC), i to je najbolji način da kupite prave cigare, nikako na ulici jer je to najčešća prevara „jinterosa“. Mada sam svakako kupio i nekoliko pakovanja Cohibe i Romeo y Julieta u Trinidadu kasnije.

Kao i sve na Kubi, proizvodnja cigara je strogo kontrolisana od strane države, i kako reče cigar majstor(ne mogu da se setim imena) „Mi Kubanci imamo jasnu matematiku,

90% ide državi,a preostalih 20% ostaje nama !“ Genijalan oblik gradjanske neposlušnosti, Kubanci su me ponovo oduševili, u genetskom kodu im je urezana snalažljivost.

Put dalje me je vodio kroz potok, do prelepog vidikovca(ili ti mirador kako ih oni zovu), tu smo stukli po jedan ledeni Bucanero u improvizovanom baru i nastavili do plantaže kafe.Tu sam video sve sem kafe, posto se kafa uzgaja u planinama, a ovaj punkt su napravili samo zbog turista. Ono što mi se tu svidelo bio je rum sa guavom Guayabita del Pinar, koji su mi poslužili u čašici napravljenoj od bambusa, i koktel Guarapi koji se pravi od ovog ruma, cedjene šećerne trske, limuna, narandže i ananasa.

Vratio sam se u svoju casu, a na stolu me je dočekao ni manje ni više nego jastog na žaru, uz banana čips, crni pasulj i pirinač, kaša od bundeve sa rendanim sirom(barem mislim da je to bilo, u ovom momentu priče to još uvek ne znamo, jer je baka kašu nazivala kalamasa ili neka slična reč), činija puna voća(ananas, papaja, banane, krivo mi samo što na karibima sezona manga nije u martu a kažu da je mango sa Kube posebno sladak), i naravno cedjena guava. Sve ovo je bilo cirka 10CUC.

Baka i deka su uveliko gledali „dnevnik“ ali su ustali da me pozdrave, naravno nasmejani. Prepostavljam da im je Rosabela rekla da sam iz Jugoslavije, jer mi je dekica stalno nazdravljao uz povik i radosno stegnutu pesnicu „Tito“, a ja njemu uzvraćao sa“Fidel“, i onda smo se zagrlili. Skroz zanimljiva situacija, sedim u dnevnoj sobi i večeram, dok pored mene sede dvoje potpunih stranaca koji uz to ništa ne razumeju šta pričam, a gledaju me i raduju se kao nekom svom. Nakon toga smo svo troje u tišini, zavaljeni u stolice za ljuljanje na tremu posmatrali mogotes i slušali planinu. Verbalna komunikacija je precenjena, ovo je živ primer.

Sledeće jutro probudila me je pesma petlova, oko 6 sati.

Za doručak je baka skupljala jaja iz dvorišta, brala povrće iz male baštice, domaći med, mlela zrna čiste arabica kafe uzgajane u brdima, napravila voćnu salatu od voćki koje je sama ubrala, i naravno pravila sok od sveže cedjene guave, sve to začinjeno širokim osmehom. Doručak šampiona.

Ispred kuće već me je čekao parkiran bike, pošto sam se sa Rosabelom dogovorio da mi pronadje neku dobru biciklu, jer bolje da pare ostanu njima nego agenciji koja opet radi za državu(10CUC za ceo dan).

Priroda je zvala moje ime, istrčao sam napolje veseo, skočio na bike, dok su me baka i deka posmatrali sa trema mašući. Ovog jutra krenuo sam na drugu stranu nacionalnog parka, prema Mural de la Prehistoria, udaljenom 4km od Vinalesa, ogromnom muralu evolucije,koji su 18 umetnika oslikavali čak 4 godine, na steni visokoj 120m.

Bio je sunčan dan, čule su se ptice, saobraćaja skoro i da nije bilo tek poneki biciklista koji je u prolazu dobacivao „Hola amigo“. Vozio sam, gledao crvenu zemlju svuda oko sebe, i kroz glavu mi prodjoše reči pesme Željka Bebeka,“vatra koja trag mi prati“, smejao sam se i pevao naglas.

Ulaz do lokaliteta pokriva ulaznica koja košta 3CUC i tu je uračunato jedno piće, ja sam uzeo jugo mango. Šnjurao sam unaokolo, fotkao, snimao, i ugledao neke ljude na vrhu litica iznad murala. Otišao do obližnjeg tropskog bara i počastio konobara da mi pričuva bike i kaže kako da se popnem tamo. Usput sam sreo dvoje italijana, koji su mi rekli da staza nije preteška ali su oni morali da se vrate jer je ona bila u papučama. Nastavio sam utabanom stazicom kroz rastinje, i verovatno negde promašio put, jer je staza odjednom postala katastrofa teška, pa i opasna na momente. U nekim delovima sam morao rukama da se podižem, hvatajući se za oštre stene i grane, a žbunje je bilo sve gušće. Uspeo sam da negde pokidam i ranac(sreća u nesreći jer mozda ne bi kupio novi sa likom starog Che Guevare). Bilo je preko 30 stepeni, a vlažnost velika tako da je pentranje bilo jos teže. Negde na pola puta, iznad litica sam video 2 lešinara kako kruže veselo iznad moje glave. Možda mene čekaju? E pa popeću se na vrh pa makar se usrao, što bi reko Djorje Čvarkov.

Na svu sreću ili ne, vrlo sam tvdroglav čovek, i uporan. Pogled na dolinu sa vrha bila je prava nagrada za trud, a ovaj mirador je vredeo svake trunke utrošene energije.

Uspeo sam, sad je još samo trebalo da se vratim, ali o tome ću da brinem kasnije, prvo ću da uživam u pogledu.

Ipak sam odozgo video bolju stazu i spustio se bezbednije.

Vraćao sam se ka glavnom putu, i pokušavao da usput sretnem nekog da me uputi na Los Aquaticos, domaćinstvo u planinama koje uzgaja najbolju kafu u kraju, i pravi najbolji sok od sećerne trske, a sve to zahvaljujuci lekovitoj vodi koju imaju u toj regiji. Niko nije čuo za ovo mesto usput, pa sam nastavio da vozim prema Dos Hermanasu, kad sam na putu sreo matorog kauboja na konju i njegovog unuka, klinca od 13-14 godina. Nisu znali engleski, ali su razumeli los aquaticos pa je klinja mahnuo rukama da će mi on pokazati put. Vozili smo prašnjavim putem možda kilometar, i klinja je skočio sa svog bike-a, i pokazao da sakrijemo bicikle u žbunje. Nisam bio siguran zašto to radi, pa sam mu pokazao gestikulacijom da će nam biti lakše da vozimo. Klinja je odmahnuo rukama i poslušao me. Bolje bi bilo da sam ja poslušao njega.

Put do gore je bio vertikalan u nekim deonicama, ne samo da je bilo teško penjati se, već smo morali da nosimo i svoje bicikle. Kasnije sam čuo od Rosabele da se do tamo stiže konjima ili pešaka, e pa klinja je stigao gore sa tvrdoglavim konjem, samnom, sa sve biciklama na ramenima.

Los Aquaticos je imao prelep pogled na doline okolo. Šetao sam sa članovima porodice koja tu živi kroz plantaže kafe, a onda su nam napravili fantastičnu kafu i sok od šećerne trske na tradicionalan način. Preko potrebna energija za povratak. Klinji sam dao bakšiš i on me pozravio i otišao.

Bilo je već 3 sata popodne, a ja sam želeo da stignem i do indijanske pećine koja se zatvarala za posetioce u 5. Do tamo sam vozio još 13-14 km jer je bila na suprotnoj strani Vinalesa.Stigao sam nešto malo pre 5, i uspeo da se umuvam u grupu skandinavaca(rekao bih po njihovom govoru), tako da su me pustili da udjem u pećinu iako je ulaz već bio zatvoren. Ulaznica je bila 5CUC. Cueva del Indio je izgledala zanimljivo, nekih 200-300m sam se provlačio kroz uske tunele, da bi se na kraju puta ukrcao na čamac, kojim sam plovio podzemnom rekom sve do izlaza iz pećine sa druge strane. Sedeći u čamcu, grickao sam plazma keks, i pomislio koliko sam iscrpljen a još treba da se vratim nazad u Vinales, što je vožnja od još 6-7km. Motivisao sam sebe sutrašnjim danom, otići ću na ostrvo Cayo Levisa, i lencariću ceo dan.

Iz Vinalesa postoje 2 izleta na plaže, Cayo Jutias koji je 65km severozapadno od Vinalesa, a ja sam se ipak odlučio za ostrvo, koje je prilično izolovano i zabranjeno za Kubance, tako mi je bar rekla lokalna devojka koja je sedela pored mene u busu. Do tamo je bilo najlakše uplatiti u agenciji Cubanacan celodnevni izlet, jer sam za 39CUC dobio bus do mesta Palma Rubia, povratnu kartu za čamac(vožnja oko 35-40 minuta), ručak na ostrvu, i dva pića. Samo bi bus i čamac koštali više u sopstvenoj režiji.

Radovao sam se ovom danu, prilaz ostrvu bio je ne baš idiličan.Okružen mangrovima, boja mora nije bila ni izbliza onoj koju sam vidjao na slikama, vodič Joel je rekao da se ovde često spuste i krokodili sa Floride. Zato je prizor koji me je dočekao, kada sam drvenim mostićima prešao mangrove i mini dzunglu, potpuno ostavio bez daha.

Iz tropskog bara se čula pesma Photograph – Ed Sheerana, nisam mogao da sklonim pogled sa plavetnila mora i kontrasta koji stvara beli pesak na plaži. Palme real su se vijorile na vetru. Bilo je jako malo ljudi unaokolo, jer do ostrva voze samo 3 čamca dnevno, svaki sa 50tak ljudi maksimum, a na njemu se nalazi samo jedan mali rezort sa bungalovima na plaži. „Cijena-prava sitnica“. Izuvanje iz cipela. Al kome još trebaju cipele ovde.

Ono što me je začudilo skoro niko se nije kupao u moru. Kako je ovo bila severna obala, i ostrvo se nalazi u Atlantiku, vetar je na njoj uvek izraženiji, a bilo je i dosta meduza koje nazivaju portuguise man-o-war, doduše nisam ih video u vodi vec izbačene na kopno, bile su čudne, roze, plavo, ljubičaste boje.

Mene neće sprečiti ništa da se rashladim u moru, obećao sam to sebi u čamcu juče.

Dok sam kao dete utrčavao u okean, ljudi su me gledali.

Posle osveženja sam zgrabio mojito, i krenuo u obilazak minijaturnog ostrva. Prepešačio sam ga skoro celo, barem onaj deo koji nije bio u mangrovima, i pronašao za sebe skrivenu plažu. Bio sam na njoj kao Robinson Kruso, sam. Neverovatan osećaj. Razmišljao sam o tome kako li se on osećao? Verovatno super u prvo vreme, ali na kraju dana ipak svi želimo da se vratimo nekom svom. Meni su tamo najviše nedostajali deca i žena.

Tu na plazi sam skovao plan da sutra nastavljam dalje, idem u Trinidad.

Tačno po povratku u Vinales, na glavnom trgu(i jedinom)počela je neka fešta. Zvučnici su stavljeni na prozore verovatno nekog kulturnog centra, mada je meni više licio na seosku zadrugu, naspram lepe stare crkve pored. Moje gladne oči su odmah usnimile pečeno prase, nasred ulice na improvizovanom stolu, koje su rukama čerečili i trpali u lepinje, onako vruće. Za 1CUC sam se najeo ko prasac, da li zbog gladi ili čega već, čini mi se da lepše pečenje nisam jeo. Pa sve to zalio jednim Bucanerom.

Ako želis da saznaš više o Trinidadu, nacionalnim parkovima koji ga okružuju, i moj nastavak puta preko Santa Klare do Varadera, post je ovde.