U zemlji beduina, Jordan

Jordan, a pogotovo vanvremenska Petra, su oduvek bili na listi mojih želja, još od kad sam kao klinac gledao Indianu Jonesa.

Već neko vreme pratim avanture Jungle nasmejanog plemena, i ta lucidna energija koju šalje Filip i prenosi na ljude oko sebe mi je bila simpatična. Pomislio sam da ću u jednom trenutku morati sa njima da otputujem negde. Kockice su se poklopile, i zakon privlačnosti univerzuma  se pobrinuo da ispiše ovu priču.

Hladno novembarsko veče, grupica od 18 stranaca, zaputila se u Budimpeštu, odakle je trebalo da letimo za Aman, glavni grad Jordana. Let je trajao neka 3,5 sata, i odmah po sletanju svima su nam široki osmesi bili na licu. Sunce je uvek dovoljan razlog da budes srećan.

Na aerodromu nas je sačekao Hamza, naš lokalni vodič i obavestio da će za našu grupu vize biti besplatne, inače sve potrebne informacije o tome možeš da pronadješ ovde.

Vozili smo se ulicama Amana, koji je pravi arapski grad, skoro ceo je izgradjen od beličasto-žućkastog kamena tipičnog za to područje. Utapao se u pustinjsko okruženje. Prošaran sukovima i malim trgovačkim ulicama, kojima poseban šmek daju prevejani trgovci.

Prva stanica je bio tradicionalni restoran, gde su nas ljubazni domaćini zasuli specijalitetima njihove zemlje, u početku stidljivo dodajući hranu u naše tanjire, a kasnije su čak i hranili neke od devojaka iz grupe.

Eksplozija arapskih začina, kardamona, cimeta, šafrana, kurkume, i mnogih drugih davali su specifičan ukus jelima, ali i miris ulicama. Arapska hrana nije baš moj fazon, s tim da kada putujem uvek isprobavam nove ukuse, i jedem sa lokalcima, jer i na taj način pokušavam da skinem okove predrasuda i navika.

Jedna od stvari koju treba da probate na ulicama Amana je kanafeh (kunafa), poslastica od kozjeg sira i šerbeta posuta pistaćima. Zvuči grozno, ali ukus je odličan.

Ako voliš ptice, možeš da uživaš i u golubijim kafeima, u kojima dok ispijaš čaj golubovi lete oko tebe.

Specifično je bilo i to da nema muzike, na ulicama, restoranima, barovima, tonove ovoj zemlji daju ljudi. Ljudi koji cede najsladji nar na ulicama, prodaju začine, mozaike, nakit, mole se gde se zateknu kad začuju zvuke iz najbliže džamije.

U Jordanu mrak se spušta već oko 4.30h, pa smo požurili do drevne citadele, koja je sa najvišeg od 7 brda nadgledala Aman.Odavde, Aman je izgledao kao da je izgradjen u rupi.

Dok koračaš Herkulovim hramom, palatom Al Qasr, osećaš prisustvo duhova mnogih osvajača ovog mesta, i dok sunce polako zalazi izmedju Herkulovih stubova, raste osećaj da si bogatiji nego pre ovog završetka dana.

Sledeća stanica, bila je, religijska planina Nebo. Mesto sa koga je konačno posle 120 godina traganja, Mojsije ugledao svetu zemlju. Mojsiju je zbog greha bilo zabranjeno da kroči u svetu zemlju, i veruje se da je u tom momentu ispunjenja misije, njegovo srce prestalo da kuca. Telo nikada nije pronadjeno, jer su ga po verovanju andjeli odveli u raj.

Put dalje me vodi na jug u Madabu, grad stvaralaca čudesnih mozaika. Milioni komadića kamena, prolaze kroz vredne ruke, i posebnim tehnikama se ugradjuju u celine kojima će se čovek diviti, vekovima kasnije.

Najpoznatiji a ujedno i najstariji očuvani mozaik, karta svete zemlje, nastao u 6.veku, nalazi se u pravoslavnoj crkvi Svetog Georgija.

Nakon šetnje kroz vekove, krenuli smo u neki mali restoran, gde su žene iz naše grupe, uz pomoć kuvarice kuvale lokalni specijalitet maglouba, što bi moglo da se prevede kao izvrnuto naglavačke. Baš tako je i izgledalo, redjale su povrće, pa pileće meso, sve to uz gomilu začina, i na kraju dopunile šerpu pirinčem do vrha. Kad je bilo skuvano, konobar je samo celu šerpu izvrnuo na veliki oval. Ukusno…

Kako smo putovali prema jugozapadu zemlje nadmorska visina se smanjivala, približavali smo se najnižoj kopnenoj tački na planeti, Mrtvom moru. Jezeru koje polako i bespovratno nestaje zbog isparavanja. U poslednjih 20 godina Mrtvo more je izgubilo 18km dužine, i to možeš da primetiš po hotelima koji su nekada bili na samoj obali a sada su dosta udaljeni.

Put do tamo je prilično jednoličan, i beduinska plemena koja smo sretali usput, živela su u vrlo teškim, i ekstremnim uslovima. Voda, koju mi vrlo često prihvatamo zdravo za gotovo, i trošimo neracionalno, za njih je luksuz, i glavni je razlog njihovih migracija.

Ovde sam čuo zanimljivu priču o filozofiji življenja beduina, koji su ograničeni resursima. Zbog toga, ono što bi meni ili tebi bilo ekstremna mera, njima je društveno prihvatljivo, i potpuno normalno.

„Ja protiv mog brata, moj brat i ja protiv naših rodjaka, naši rodjaci, moj brat i ja protiv naših neprijatelja „.

Život ovde sveden je na praktičnost preživljavanja, pa im je čak i incest stvar samoodrživosti plemena.

Ukoliko to gledaš našim očima, zvuči bizarno, ali ako gledaš očima mladog beduinskog junoše stasalog za brak, kome je prvo komšijsko, i suparničko pleme, udaljeno više kilometara, pustinjske žedne zemlje, i surove temperature, a na kraju krajeva i neizvesnosti da li će biti dočekan buklijom ili biti utepan, onda njegova rodjaka iz plemena zvuči kao odličan izbor.

Prolazeći kroz stado ovaca, koje je čeprkalo po suvoj zemlji i pesku, pomislio sam, kako život uvek pronadje način, bez obzira na okolnosti.

Ovo je bio moj drugi susret sa Mrtvim morem, ovoga puta sa Jordanske strane, koja je delovala uredjenija nego ona koja pripada Palestini ili Izraelu.

Mrtvo more je vrlo bogato mineralima, pa pored toga što je prava atrakcija plutanje u vodi gde ne možeš da potoneš, imaćeš i odličan kozmetički tretman. Preporuke su da u vodi ne ostaješ duže od 20 minuta , i da paziš da ti voda ne udje u oči, zbog vrlo visoke koncentracije soli u njoj. Da, ovde stvarno ne možeš da potoneš.

Šrek iskustvo, valjanja i mazanja lekovitim blatom, je bilo doživljaj za sebe, i pruža ti priliku da ponovo budeš dete, a koža će ti nakon toga biti baršunasta i preporodjena.

Naredno jutro sam bio nestrpljiv, i uzbudjen, nisam mogao ni da jedem, to je bio dan kad ću videti Petru.

Kako sam se približavao Wadi Musi, pustinjskom gradu na ulazu i čuvaru Petre, osećao sam neku vibru u vazduhu. Kao kad prilaziš vatri ispruženih ruku, nisi je dodirnuo a osećaš vrelinu na rukama i licu. Šapat Petre.

Drevni grad, mesto u čijoj blizini je Mojsije učinio da poteče voda iz kamena, prestonica Nabatejaca, jedno od sedam svetskih čuda novog sveta, crveni grad uklesan u stene, mesto o kome sanja svaki istraživač, Petra.

Koračao sam dolinom prema klancu Siq. Prolazu koji je priroda stvorila, i omogućila čoveku da pokaže svu svoju kreativnost, tako što će uklesati čitav grad u stenama. Klanac je na nekim mestima bio širok svega nekoliko metara, delovalo je kao da stene žele da se dodirnu i ponovo spoje u jednu. Prelivale su se nijanse crvene i narandžaste boje, da bi pred sam kraj tunel dobio tamnije nijanse. Srce je tuklo sve jače, proporcionalno blizini riznice Al Khazneh.

Postoje momenti kada vreme stane, u tom vrtlogu dišeš duboko, upijaš energiju, daješ sebe, povezuješ se sa univerzumom, tada se dešavaju čuda.

 

Ne znam ni koliko sam samo tako stajao i divio se, a onda se dogovorio sa decom beduinima da me odvedu do vidikovca na liticama iznad riznice, odakle se pružao pogled koji oduzima dah. Penjanje do tamo je bio pravi izazov. Deca su se sa takvom lakoćom kretala po vertikalnim stenama, mnogi od njih su i živeli u pećinama u Petri.

Posmatranje riznice iz ptičje perspektive, dok ispijam jak beduinski čaj, sedeći na samoj litici, ispunjavalo me je radošću.

S obzirom da ovde mrak pada vrlo brzo, bilo je vreme da se vraćam nazad. Žao mi je bilo samo što nisam  bio i u noćnoj poseti Petri, jer je organizuju samo ponedeljkom, sredom i četvrtkom, a danas je petak. Tad beduini poredjaju hiljade sveća kroz čitav Siq tunel sve do riznice, i pored zvezdanog neba to je jedini izvor svetlosti u pustinjskoj noći. Mogu da zamislim kakvo je tek to transcendentalno iskustvo.

Lokalitet se zatvara u 17h, i do tad svi turisti moraju da ga napuste. Jedva sam čekao naredno jutro, da ponovo dodjem ovde.

Nas desetak se naredno jutro probudilo oko 5 sati, da bi već u 6 bili u Petri. To je bila dobra odluka, jer skoro i da nije bilo turista sa fotoaparatima oko nas. Petra je tek počinjala da se budi, sunce je sporo izlazilo, i bilo je baš hladno. Ovoga puta krenuo sam na drugu stranu, da obilazim unutrašnjost grada, stari amfiteatar i grobnice. Gledao sam beduine kako izlaze iz pećina u kojima su živeli, izvode magarce i kamile, i pripremaju svoje tezgice za prodaju ručno radjenih drangulija.

Istog dana, nastavio sam dublje u pustinju Wadi rum, crvenu pustinju. Ne znam ni sam zašto, pustinje su u meni uvek izazivale neki poseban osećaj. Mir, tišina, povezanost, daljine, odbljesci prošlih života, moji nomadski geni…

Wadi rum je putovanje u drugu dimenziju, mesto koje kao da nije sa ove planete.  Vozio sam se džipom preko crvenih dina, formacije čudnih oblika su izvirivale iz peska i formirale fantastično okruženje. Pored nas je prošao i karavan kamila, doduše ne trgovački, već turistički, ali je svakako bio lep prizor. Miris šiše, jakog crnog čaja dopirao je iz kampa, svratili smo da se ugrejemo.

Zalazak sunca u pustinji je nešto što bi svako u životu trebalo da doživi, pa vam preporučujem da prenoćite u beduinskom kampu u šatorima, što ja nažalost ovog puta nisam. Ovde možeš da pronadješ smeštaj od obične tente, pa do luksuznih transparentnih buble shape šatora. Zamisli kako u hladnoj pustinjskoj noći, ležiš ušuškan u toplom šatoru, i posmatraš zvezde iznad sebe…

Gledao sam u crveni pesak, koji mi klizi kroz prste, sunce je u tišini zalazilo iza planine. Noć je progutala pustinju, donela hladnoću, i prelepo zvezdano nebo.

Poslednji dan u Jordanu sam otišao u Aqabu, odakle sam imao let nazad za Sofiju. Simpatičan turistički grad na obali Crvenog mora. Po mom mišljenju mesto koje bi mogli i da preskočite. Moderniji grad u odnosu na ostatak zemlje, ali ipak ništa spektakularno. Gradska plaža je prosečna, a ulaz na privatne plaže se plaća, pa je najbolje da uplatiš neku aktivnost poput ronjenja ili krstarenja gde ti je uglavnom uračunat i ulaz na neku plažu kasnije. Mi smo se opredelili za Sindbad group kompaniju i krstarenje sa zaustavljanjem na lokaciju gde su potopljeni tenk i avion.

Nikad se nisam osećao komforno u dubinama, suočiti se sa tim, i probati, značilo je pobediti sebe. Jurišao sam na taj tenk na dnu mora bez maske i opreme, jer sam se ionako mučio a maska mi je samo dodatno smetala. Tenk je na dubini od 7m, a avion zahteva malo ozbiljniji zaron na 14m, što nisam uspeo.

Nakon ronjenja, pristali smo u Berenice beach bar, koji je u vlasništvu kompanije, da se još jednom za kraj decembra i 2018.godine, okupamo u moru i uživamo na plaži, posmatrajući u daljini Izrael, i Saudijsku Arabiju.

Do sledeće avanture…