Vodič za putovanje u Meksiko

Meksiko je jedna od destinacija koja ima apsolutno sve.

Hipnotišuće plaže sa tirkiznim nijansama mora i belim peskom, ostatke starih civilizacija, odličnu hranu, muziku, neverovatnu prirodu, bogat biljni i životinjski svet, energične ljude, planine, nacionalne parkove, vulkane, metropole. Tako da, u bilo koju kategoriju putnika da spadaš, siguran sam da ćeš pronaći svoj delić raja ovde.

U ovom tekstu pronaći ćeš korisne savete kako da sam/a organizuješ svoje putovanje u Meksiko.

Meksiko je pre svega jako velika savezna država od čak 31 članice, pa je potrebno da unapred odrediš koji deo zemlje želiš da obidješ. Zapadni deo izlazi na Pacifik, i ukoliko voliš luksuzne rizortove, dobar noćni život, možeš da odabereš Acapulco, Cabo San Lucas, Ensenadu, ili ako želiš da se provedeš kao glavni likovi iz filma Hangover, obavezno Tijuanu. Mi smo se opredelili za karipski zaliv tj.Jukatansko poluostrvo, jer je ova regija postojbina impresivne civilizacije Maja indijanaca, a ja sam oduvek bio očaran piramidama, i njihovom kulturom.

Prva stavka kako bi došli ovde je viza. Ona je za putnike sa Srpskim pasošem besplatna, iako treba dosta papirologije i obavezan odlazak u ambasadu u Beogradu, koja se nalazi preko puta zvezdinog stadiona, na adresi Ljutice Bogdana 5. Sve potrebne informacije dobićete na sajtu. Turistička viza je na 6 meseci, i važi za više ulazaka.

Sledeća stavka je aviokarta, koja sa aerodroma iz našeg regiona nije baš jeftina, osim ako ne naletiš na neku akciju. Karta iz Beograda, Sarajeva, Zagreba, Ljubljane ili Budimpešte, obično košta i po 900-1000e. Za pretragu letova ja najčešće koristim Scyscanner pretraživač, ovog puta nismo leteli direktno do Meksika, već do Havane, a zatim brodom do Cozumela, dok smo u povratku leteli iz Cancuna do Brisela kompanijom Tuifly i cena karte je bila 230e.

Naš prvi dodir sa Meksikom, bilo je ostrvo Cozumel.

Ostrvo koje je orjentisano na goste sa velikih kruzera i američke turiste, pa je shodno tome i dosta skuplje u odnosu na mainland. Simpatično mesto gde možeš da plivaš sa delfinima, rentaš safari džip i obidješ ga, ili jednostavno platiš daypass u nekom od rizortova na plaži. Nismo želeli da tu gubimo puno vremena, jer smo znali da nas pravi Meksiko čeka kad predjemo ferijem u Playu del Carmen.

Karte za feri kupuješ na samom terminalu, jer ide na svakih pola sata i uvek proveri gde su povoljnije jer ima više prevoznika. Karta je 10$, i vožnja traje nekih 25-30 minuta. Isto je i iz suprotnog pravca ako želiš iz Playe da posetiš Cozumel.

Playa Del Carmen nas je kupila odmah na prvi pogled. Mali simpatičan gradić koji vrvi od turista,  lokalaca, i pun boja i pun života. Ovde se sve vrti oko čuvene 5.avenije, koja se pruža paralelno sa jednom od najlepših plaža na svetu.

Smeštaj smo bukirali preko Airbnb-a, jer je to i najpovoljnija opcija za ovu regiju, i bili smo oduševljeni našim apartmanom koji je bio 100-tinak kvadrata, a imao je i svoj privatni bazen, uz sve to nalazio se na 50m od plaže.

Ukoliko želiš popust od 30e na svoju prvu sledeću rezervaciju, za bilo koju destinaciju,  klikni na link, i registruj se.

Kad smo izašli sa terminala, razmenio sam novac za lokalnu valutu meksički pezos, a odnos je oko 21 pezos za 1e. U Meksiku uvek možeš plaćati i u američkim dolarima, ali na taj način je sve malo skuplje. Najbolji kurs ti je u nekoj od banaka, ali je pri prvoj razmeni potrebna registracija u banci gde dobiješ svoj broj za transakcije. Sve to traje par minuta i besplatno je, a potreban ti je samo pasoš. Ukoliko koristiš bankomate, izbegavaj one u 5.aveniji jer im je provizija bez obzira na iznos visoka(10-15$), već i to uradi u nekoj od banaka, ili na bankomatima Wallmart supermarketa(provizija 2$).

Taksija imaš na svakom koraku, ili na stajalištima, i oni su podeljeni na zone. Veće gradske takse plaćaju oni koji imaju dozvole da budu u 5.aveniji, tj.blizu plaže, ali su oni zato i skuplji. Savet, odšetajte samo jedan blok odatle, i već u 10.aveniji taksi je jeftiniji, a udruženje je isto. Do smeštaja smo taksi platili svega 5$.

Playa del Carmen je prilično moderan gradić, a opet vrlo lak za snalaženje. U 5.aveniji, koju smatraju za centar, ćeš pronaći pored restorana lokalne hrane, i sve vodeće svetske lance(Starbucks, Mc Donalds, Subway…), ulične prodavce suvenira, ali i dizajnerske butike prestižnih modnih kuća, i naravno pregršt štandova malih turističkih agencija koje nude izlete. Sama avenija je prepuna autentičnih restorana i barova, gde ćeš često videti i marijačije. Pa kad si već ovde, odaberi neki, stavi sombrero na glavu, naruči Coronu i tekilu, i zapevaj sa njima.

Taman smo se umorni zaputili u apartman, tribalni zvuci odvukli su nas na drugu stranu. Potomci Maja indijanaca izvodili su ritualni ples ispred čuvene statue kapije, na ulazu plaže. Zavrtelo mi se u glavi dok sam posmatrao neke od njih, kako sa visine od 15-20 metara vise naglavačke na vrteški, i okreću u krug uz zvuke perkusija i flauta, bubnjeva i oklopa morskih puževa.

Naredno jutro prosto nismo mogli da dočekamo, da bi otišli na čuvenu plažu. Ne mogu da kažem da smo bili razočarani, jer nam se plaža jako svidela, s tim da je potpuni ugodjaj kvarila morska trava sa kojom se čitav Meksički zaliv suočava periodično. Vodene struje nanose velike količine ove trave koje se zadržavaju u plićaku. Ima ih u toj meri da svakodnevno prolaze manji bageri koji odlažu prikupljene gomile. One u potpunosti menjaju boju mora, i belog peska u plićaku.

Vodjeni logikom da ih možda manje ima na delovima plaže koji pripadaju beach barovima i hotelskim rizortima, otišli smo na Mamitas plažu, tek da bi se uverili da čovek ne može protiv prirode. Koliko god bi se radnici barova borili onim grabuljama sa travama, njih bi posle nekog vremena bilo ponovo.

Meksiko ima finu tropsku klimu skoro cele godine, sa monsunima u letnjim mesecima, i sezonom uragana u septembru i oktobru koja kači karibe. Vetar je u martu česta pojava, i vodene struje su izražene, pa je verovatno to bio razlog one količine morskih trava, i zbog čega su nam dva dana bile istaknute crvene zastavice na plažama. Kupanje je bilo zabranjeno. Najbolji period za putovanje u Meksiko je decembar i januar, mada su tada i cene najviše.

Naredno veče smo sasvim slučajno šetajući ulicama, naišli na karneval. Na sve strane su bili artisti, plesačice, glumci, ulični umetnici, a mene su posebno obradovali štandovi sa lokalnom hranom. Pogotovo što to nije bila popularizovana hrana poput buritosa, već starinska, tradicionalna, koju su spremale bake. Svega je bilo tostadas, empanadas, panuchos, nachos, enchiladas de mole,chilaquiles…Nisam znao šta pre da probam, pa sam večerao tri puta, i na kraju sa decom probao i ulični slatkiš marquesitas, nesto izmedju vafla i palačinke nafilovano čokoladnim kremom i jagodama, i posut rendanim kvalitetnim holandskim sirom.

Inače hrana u restoranima je bila 7-35$, dok je ovde na karnevalu sve bilo po 1-2$, u svakom slučaju meksička hrana je odlična, u osnovi uvek sa tortiljama i nekim mesom, crnim pasuljem, kukuruzom, dosta povrća, sosevima i naravno ljutim paprikama jalapeno i habanero. Meksikanci kao i mi obožavaju i roštilj, tako da smo i mi par puta na našoj terasi pekli argentinsku govedinu, uz neizostavne Corone i lokalno pivo Modelo. U barovima je Corona bila od 1,5-5$, a u wallmartu 6 komada za 3$. Ono što nas je još radovalo, svežeg kokosa i manga je bilo svuda.

Ono o čemu sam dugo godina maštao, konačno ću narednog dana i obići. Chitcen Itza…

Chitchen Itza je lokalitet Maja indijanaca, i možda najznačajnija piramida u njihovoj kulturi. Nalazi se u saveznoj državi Jukatan, i nekih 3,5-4 sata je udaljena od Playe del Carmen autom ili busom. Na putu ka tamo, usput smo svratili u majansko selo Kaua. Veselo nas je dočekao naš domaćin, šaman po imenu Jaguar u prevodu na naš jezik. Obavio je u znak dobrodošlice i ritual purifikacije, ili energetsko čišćenje, uz paljenje nekog bilja, koje je mirisalo na tamjan, a zatim nas dodirnuo kamenom opsidijana koji je prethodno izvadio iz vode. Kaže da kamen treba energetski iščistiti na svakih 28 dana.

Majanski kalendar

Maje nisu verovali u koncept dobra i zla, već su smatrali da je sve deo jedne celine sa dve krajnosti, negativnom i pozitivnom energijom. Bili su izuzetni matematičari i astronomi, i njihove metrike su bile ispred svog vremena.  Vreme su merili uspomoću tri različita kalendara, Tzolkin, Haab i kalendara dugog računanja vremena. Mesec je imao 20 dana, a godina 18 meseci. Ovom računicom dolazimo do toga da ima 5 dana viška u našem modernom kalendaru, i to od 23.08.-28.08. Maje su ove dane smatrale baksuznim i lošim.

Za Maje brojevi imaju značajnu kvalitativnu ulogu, umesto kvantitativne, tako da svaki broj svojim uticajem daje odredjeni energetski, vibracijski kvalitet pojedinom danu.  Početak njihovog kalendara se vezuje za 13.08.3114.godine pre nove ere, a kraj ciklusa  21.12.2012.godine, ukupno 1.872.000 dana. Na datum koji je obeležavao kraj kalendara, mnogi su smatrali da će se dogoditi smak sveta. Medjutim za Maje, sve je imalo ciklični karakter, umesto linearnog, tako da je ovaj datum samo kraj jednog, i početak novog ciklusa.

Imali smo prilike da vidimo i kako izradjuju suvenire ručno, od prirodnih materijala, kože, kedrovog drveta, opsidijana, i sve to ukrašavali su prirodnim bojama, a zatim sam od mojih devojaka na poklon za rodjendan dobio personalizovani majanski kalendar, koji je uradio šaman Jaguar, na papirusu, i koji možeš da uradiš isključivo u ovom selu. Saznao sam kakvu misiju zvezde imaju za mene, i za šta sam predodređen.

Ručak u Majanskom selu bio je poseban doživljaj. Meli, devojka Majanskog porekla, nam je rekla da ne očekujemo hranu koju smo jeli u restoranima u turističkim mestima kao što su Cancun, ili Playa del Carmen. Kuvar je spremao hranu na tradicionalan način, onako kako ga je baka naučila, a nju njena…i tako daleko u prošlost. Mogu da tvrdim da je ovaj ručak za mene bio jedan od najboljih obroka do sad na mojim putovanjima. Svinjetina pečena u rupi u zemlji, sa dodatkom crnog pasulja i rižom, na šta sam ja dodao ljuti habanero sos, uz neizostavne tacose. Voda mi krene na usta kad se samo prisetim svega.

Vrelo sunce Jukatana nas je čekalo u Chitchen Itzi, da je bilo asfalta verovatno bi se topio. Sva sreća pa je lokalitet okružen džunglom i zelenilom.

Meni nije potrebno da neko proglasi lokalitet kao svetsko čudo, kad sam na takvim mestima jednostavno osetim njihovu energiju. Koračajući kroz džunglu uzbudjenje je raslo proporcionalno blizini Kukulkanove piramide.

Sve one godine maštanja stale su u ovaj momenat.

Stajao sam ispred Kukulkanove piramide (El Castillo), i zurio u nju kao hipnotisan. Bila je odraz savršene simetrije, sa elementima sofisticiranog Majanskog kalendara. Sve četiri strane imaju po 91 stepenicu, i sa platformom na vrhu dobijamo broj od 365 stepenika, pogadjaš, broj dana po sunčevom kalendaru. Još jedna dodatna stepenica ispod piramide, značila je put u podzemni svet. Svaka strana piramide ima po 18 terasa, pretpostavljaš, broj meseci u godini. Piramida ima 52 panela, što je opet isti broj kao broj godina u jednom kalendarskom ciklusu. Isti broj je usko povezan i sa zvezdanim sistemom Plejada. Nikad nisam bio impresioniran brojevima ili matematikom, mada moraš priznati da sve ovo zvuči vrlo interesantno. Ono što je meni još zanimljivije dolazi sad. Piramida je posvećena božanstvu u obličju pernate zmije (ptice kvecal), Kukulkanu. Maje su kvecal pticu smatrali svetom, i bila im je simbol neprestanog obnavljanja života. Njen cvrkut je most izmedju dve dimenzije, materijalnog i spiritualnog sveta. Kada stojiš ispred piramide i tapšeš, eho koji čuješ zvuči identično pogodi čemu? Tako je…cvrkutu kvecala. Povezan si sa piramidom, komuniciraš…još ako se nadješ ovde u vreme jednog od dva ekvinocija, iluzija koju stvaraju senke, iz odredjenog ugla, daju ti pred očima zmiju koja se sa neba spušta niz piramidu na zemlju. Da bi iluzija bila kompletna kamena glava serpenta je na dnu stepeništa.

Zapadna civilizacija zmiju personifikuje i smatra je oličenjem nečeg lošeg, obskurnog, dok za drevne Maje ona ima potpuno drugačije značenje, božanski karakter, i predstavlja kretanje podzemne reke, plodnost.

Mada sve ovo nisam morao da znam, osetio sam magični vrtlog ovog mesta ionako.

Lokalitet Chitchen Itza je prilično veliki, u centralnom delu se nalazi El Castillo, a okolo piramide ima dosta ruina starih grobnica, krematorijum, kuća, kolonada, hramova…

Ako negde planiraš da kupuješ suvenire, na pravom si mestu. Cene su najpovoljnije koje sam video u čitavom Meksiku, a izbor ručno radjenih suvenira je prilično veliki, od majanskih kalendara, drvenih obrednih maski, figurica piramide i mnogih drugih. Meni je posebno privukla pažnju mala igračka, koju kad napuniš vodom, i duvaš u otvor, simulira zvuk jaguara. Zvuk je u potpunosti realističan, pa sam čak i video ljude koji su poskakivali uplašeno kada bi im se prodavac prišunjao iza ledja glumeći jaguara.

Iguane različitih veličina, šetale su svuda unaokolo. Neke su stajale nepomično na ostacima drevnih gradjevina, i upijale sunčevu energiju.

Vrlo interesantno mesto za mene koji volim košarku, bilo je igralište za Majansku čuvenu igru „Poc ta poc“. Igrači su bili podeljeni u dva tima, i cilj im je bio da loptu napravljenu od kože probace kroz obruče na zidu, koristeći samo laktove, kukove, kolena i ramena. Lopta je bila teška oko 4 kilograma pa su igrači morali da budu vrlo snažni. Ne postoje pisani podaci o tačnim pravilima igre, mada u nekim interpretacijama stoji da se ceo tim koji izgubi utakmicu, žrtvovao bogovima. Urezani crteži na zidovima igrališta donekle potvrdjuju ovu teoriju.

Horde turista su naravno neizbežne ovde, u bilo koje vreme da dodjes, pa zato nemoj da budeš lenj, već malo prošetaj oko piramide i pronadji svoj kutak, odakle ćeš se u tišini diviti ovom remek delu. Većina turista je ovde samo da bi se fotkala, i oni uglavnom ostaju sa prednje strane piramide.

Chichen Itza, moje još jedno čudo.

Na celom poluostrvu Jucatan, zbog krečnjačkog sastava terena, nema nijedne površinske reke, ali zato imaju čitavu mrežu podzemnih reka, jezera, pećina. Jedan od prirodnih fenomena Jucatana su cenote. Bunari, rupe ili krateri, nastali urušavanjem krečnjaka, bili su značajan izvor pijaće vode za Maje. Neretko su imale i religiozan karakter. Postoji i verovanje da su one portali u podzemni svet, i da u njima živi Chaac, bog kiše, kome su prinosili žrtve.

Cenote definitivno imaju neku mističnu energiju, da vam ne govorim i o tome koliko prija kupanje u hladnoj smaragdnoj vodi, i skakanje sa stena, posle šetnje po vrelini Meksičkog sunca.

Procenjuje se da ima oko 10000 cenota u ovoj regiji, a najpoznatija je Ik Kil, u blizini Chitchen Itze.

U povratku smo otišli u mali kolonijalni grad Valladolid. Ovde smo pronašli malu prodavnicu čokolade, koju su pravili ručno, po starim recepturama, od kakaa sa lokalnih plantaža. Čokolada nije izdržala ni do povratka u Playu, sedeli smo na starom trgu, posmatrali gradjevine iz kolonijalnog perioda, i na popodnevnom suncu uživali u najfinijoj čokoladi.

Sledeća lokacija bio je Tulum. Grad koji je udaljen od Playe del Carmen nekih 40tak minuta, i vozeći se do tamo u neverici smo gledali saobraćajne znakove „jagur na putu“ i „crni panter na putu“. Čovek je spajajući putevima ove gradove, ukrao deo teritorije ovim prelepim predatorima, pa nije čudno da ti baš neki od njih iskoči iz gustog rastinja i pretrči put.

Maje su svakom svojom gradjevinom pokazivali naprednost civilizacije, bili su izvanredni matematičari, astronomi, naučnici, imali su razvijeno pismo, i velika je tragedija što je najveći deo pisanog nasledja uništen. Naime, kada je zapadni svet kolonizovao ove krajeve, skoro 40 godina su pokušavali da asimiluju lokalno stanovništvo, i nametnu im hrišćanstvo. Maje su bile tvrd orah, iako nisu bili ratoborni, oni su svoj ponos platili time da je tadasnji biskup naredio paljenje svih zapisa Majanskih dostignuća.

Tvrdjava na liticama nosila je naziv Sama, što prevedeno sa Majanskog jezika znači izlazak sunca ili sutra. Sam prilazak ti podiže adrenalin. Staza kroz gusto rastinje Meksičke džungle, vodi te do tunela u zidu, dok u krosnjama iznad tvoje glave osluškuješ tropske ptice i majmune. Danas je tvrdjava poznata kao Tulum, i daje vam jedan od najspektakularnijih pogleda na okean. Sa litica tvrdjave pogled se pruža na beli pesak i tirkizno prostranstvo plaže Paraiso, pa kad se umoriš od istraživanja skrivenih kutkova i staza Tulumske tvrdjave, i druženja sa iguanama, spusti se strmim stepeništem u more.

Ne moram da ti kažem da je pod obavezno da ovde na plaži uživaš u svežem kokosu.

Pre dolaska u Meksiko, čitao sam dosta o Tulumu, Chichen Itzi…malo njih je pominjalo Cobu.

Coba je bila potpuno otkrovenje za nas. Fantastičan lokalitet usred guste Meksičke dzungle, gde se u centralnom delu, onako stidljivo i tiho, izvijala iznad krošnji drveća, PIRAMIDA.

Drevni Mayanski grad, možeš da pronadješ, vozeći oko 50km severozapadno od Tuluma, okružen je sa dve lagune koje su prepune krokodila. Iznad jedne od njih imaš i zipline, da malo osetiš nalet adrenalina, dok lebdiš iznad čeljusti ovih lepih stvorenja.

Ceo lokalitet je prošaran popločanim i peščanim stazama koje spajaju nekolicinu manjih gradjevinskih struktura (Maye su ih zvale Sacbe), sa centralnom piramidom Nohoch Mul (Ixmoja) koja je visoka 42m.

Od ulaza u lokalitet, do glavne piramide ima oko 2km. Imaš izbor da rentaš bicikl, voziš se u mayanskoj limuzini(bicikl sa malom prikolicom na prednjoj strani za 2 osobe), ili da prošetaš.

Možeš da zamisliš kakav je osećaj dok koračaš kroz gustu dzunglu, i slušaš zvuke prirode, jer u divljini ima jaguara(za Maye oni simbolizuju tamu, podzemni svet, i mračnu stranu sile koja povezuje čoveka sa životnom energijom) crnih pantera, majmuna, tropskih ptica…i onda se pred tvojim očima pojavi piramida.

Nohoch Mul je vrlo strma i penjanje do vrha je pravi izazov, s tim da pogled,  koji dobijaš kada si na vrhu vredi milion dolara. Iznad tebe je nebo, ispod tebe je dzungla, a ti u ovom momentu levitacije osećaš se kao vetar.

Meksičke vlasti planiraju da zabrane penjanje na vrh piramide, s obzirom na veoma često neodgovorno ponašanje turista.

Ovim završavamo priču iz Meksika, i pozivam te da se povežemo preko Instagrama, i Facebooka

Do neke sledeće avanture, hasta luego…